Границите на прехода

Интервюта

"...другият пази колата и горивото, защото кражбите не са били изключение." - как е ставала търговията с гориво по време на ембаргото. По разказите на един от участниците.

AttachmentРазмер
interview 3.pdf165.73 KB

"Абе кво да ви кажа...т’ва време да се не връща!" - личната оценка на един от участниците в ембарговата търговия за годините преди и след 1989г.(интервю, Белоградчик юли 2010, автор Елиза Савова)

AttachmentРазмер
materiali_Eliza_Savova.doc82.5 KB

"Една много добра заплата, това е било. А знаеш с една добра заплата или една много добра заплата най-много какво може да направиш в България. Освен да си храна семейството друго нищо." (Мария Попова)

AttachmentРазмер
В.М., гр Белоградчик.pdf149.23 KB

"И тогава нашите започнаха с тубите тука през гората..." - разказ за търговията по време на югоембаргото и за събора на Кадъ Боаз (интервю, Кадъ Боаз, 24.07.2010, автор Валентина Неделчева)

AttachmentРазмер
Microsoft Word - Zapis 1-24.07.2010.pdf91.98 KB

"Ооо, търговия яка" - разкази за търговията през българо-сръбската граница през 90те в района на Белоградчик

AttachmentРазмер
interview 2.pdf284.04 KB

"По време на ембаргото ... изнасяхме горива, за да функционира заводът в Зайчaр!" (Десислава Пилева)

AttachmentРазмер
с В. М. от Белоградчик (Десислава Пилева).pdf113.27 KB

"Тука ... хората които са по – млади от мене, това са пияниците!" (Десислава Пилева)

AttachmentРазмер
В. К. от с. Върбово, общ. Чупрене (Десислава Пилева).pdf117.17 KB

ГЕОРГИ БОЙЧЕВ, "ПОСЛЕДНИЯТ ГРАНИЧАР НА СОЦИАЛИЗМА", 3 АПРИЛ 2009 Г. (житейски разказ, външна препратка)

ГЕОРГИ БОЙЧЕВ, ПОСЛЕДНИЯТ ГРАНИЧАР НА СОЦИАЛИЗМА, 3 АПРИЛ 2009 Г.

Историята по-долу е разказана от човек, който е служил на българската граница в последната година на комунизма. Разказът му разкрива атмосферата на границата в края на Студената война и описва как наборни войници са преследвали и стреляли по хората, опитващи се да избягат от България, като по тежки престъпници. Разказът е с леки съкращения в две части.

Бил съм пряк участник или свидетел на тези събития по време на наборната ми военна служба в Гранични войски. По стечение на обстоятелствата не станах „герой”. Това означава, че просто не съм попадал в такава ситуация, когато да се наложи да „неутрализирам” нарушител на границата (б. р. – с израза „неутрализирам” тогава се е наричало убиването на „нарушител”). Не казвам, че не бих го направил. В действителност участвал съм в задържането на нарушители, дори съм стрелял по тях.

По обясними причини ще спестя имената на „главните герои”, бойци и командири, дадени са с инициали.

Българската държавна граница в края на 80-те години на миналия век беше опасана с бодлива тел, един вид ограда. Тя започваше от черноморския ни бряг и свършваше в най-северозападната точка на българската територия, река Дунав. В тази ограда от бодлива тел имаше отвори само за т. нар. ГКПП-та (Гранични контролно-пропускателни пунктове).

На самата граница имаше издълбана така наречената „гранична бразда”. Де факто това беше линията на държавната граница. Съответно на тази линия, на определени разстояния бяха поставени така наречените „каменни гранични пирамиди”. От едната страна – наша страна, беше издълбан надпис НРБ. От другата – СФРЮ. Уточнявам, че аз служех на българо–югославската граница през 1988-1990 г.

На въпросната ограда с бодлива тел бяха поставени проводници. Това беше кльон – електросигнализационна система за охрана на държавната граница. Съветски „патент”, възприет от НРБ в началото на 50-те години. При опит да се премине през оградата от бодлива тел, проводниците се допираха, създаваше се верига и в граничната застава се получаваше сигнал „задействие” – опит за нарушение на границата. Съответно граничната застава се вдигаше „в оръжие” и се изпращаше така наречената „тревожна група”. Тя се състоеше от няколко въоръжени граничари, командвани от офицер. В групата задължително влизаше служебно куче, порода източноевропейска или немска овчарка.

Загражденията, които опасваха цялата южна и западна граница на България. На места загражденията са били два пъти по-високи.

До кльона, по-точно от вътрешната му страна, имаше разорана ивица земя. Това беше така наречената контролно-следова полоса. Предназначението и беше да „запечатва” следите на евентуалните нарушители на границата. Групата трябваше да провери участъка от кльона, откъдето е получен сигнал за нарушение на границата и евентуално да задържи нарушителите. Ако не беше в състояние сама да се справи със задачата, на мястото на нарушението на границата пристигаха и останалите граничари от заставата. Определен участък от границата се охраняваше от т. нар. Граничен отряд. Това беше войскова единица в Гранични войски. В него беше съсредоточена цялата оперативна дейност. Там се провеждаше единичното обучение на младите граничари. Там беше щабът на отряда. Там беше и маневрената група, в която ми протече по-голямата част от военната служба. Заставите носеха имена като „Юнак”, ”Казак”, ”Полтава”, ”Панама”, ”Хала’’, ”Спартак”.

При всяко задействане на системата се вдигаше и граничният отряд, най-вече маневрената група. В повечето от случаите нарушителите ги задържаха на границата още преди тя да пристигне. Но често й се падаше честта тя да “неутрализира” нарушителите. Неофициално понякога я наричаха „резервната застава”. При „гранична обстановка”- нарушение на границата - веднага я вдигаха. Към нея бяха и така наречените „кучкари”. Това бяха инструкторите на служебни кучета, които се използваха за търсене на следи и задържане на нарушителите. През останалото време маневрената група носеше караулната служба в граничния отряд.

Същевременно към нея спадаше и групата за бързи действия. Предназначението й беше да неутрализира особено опасни нарушители, престъпници и терористи в граничната зона. Групите за бързи действия са създадени след началото на „възродителния процес”. Те се състоят от двама снайперисти, седем щурмоваци и двама души с пушки за изстрелване на газови гранати.

От маневрената група излъчваха и така наречените гранични наряди „патрул”. Те проверяваха режима в граничната зона. Тя най-често започваше 15 километра преди държавната граница. За да се движиш в граничната зона се изискваше специален открит лист, получил названието документ „образец 12”, издаван от Дирекция на милицията. Жителите на селата в граничната зона получаваха щемпели на паспорта А-Ю (става дума за тези в граничната зона на границата с Югославия). Същевременно, пътуващите в участъка към ГКПП „Калотина” български и чужди граждани трябваше да покажат на граничарите международен паспорт с валидна транзитна виза, или виза за страна, към която пътуват. Обикновено така нареченият граничен наряд „патрул” извършваше проверка на пътуващите в граничната зона лица - най-често по влаковете. В двата гранични отряда, в които съм служил, това бяха участъците от Драгоман до Калотина и от Кюстендил до Гюешево.

Още една специфична особеност за онзи период. На южната ни граница с Гърция и Турция, тогавашните ни „потенциални военни противници”, граничната ивица (участъкът, разположен в непосредствена близост до границата) беше осеяна с хиляди противопехотни мини. Много нарушители на държавната граница, в това число и известен брой граждани на ГДР, загинаха от тях. Не беше малък и броят на граничарите стъпили по невнимание върху тези мини. Една част от тях загубиха живота си. Последният граничар, стъпил погрешно върху противопехотна мина, предназначена за нарушители, беше младши сержант от Момчилградския граничен отряд Таню Енчев. През май 1987 г. на заставата край село Бук, младши сержант Енчев преследвайки нарушители на границата стъпва на противопехотна мина и загива. Впоследствие е произведен посмъртно в звание младши лейтенант. Официалната версия, публикувана в периодичният печат, беше, че той влязъл в схватка с трима нарушители на границата. Унищожил ги, но единият от тях успял да го рани смъртоносно и Енчев издъхнал в заставата.

Тук е моментът да кажа какви бяха наградите за застрелян, задържан нарушител на границата и съответно какви бяха санкциите за безнаказано нарушение. По времето, когато аз служих (1988 – 1990 г.), в граничните отряди в Кюстендил и Драгоман, станаха около 100 нарушения на границата. На западната граница нямаше минни полета и една част от нарушителите се стремяха към „Обетованата земя” през Югославия (б. р. – бегълците са избирали тази посока, защото от Югославия след това много лесно се е преминавала слабо охраняваната граница с Италия).

Като цяло задържането и „неутрализирането” на нарушителите се извършваше от граничарите на наборна военна служба. В много редки случаи от офицери. По времето, когато служех, се спазваше максимата „Нарушителят се задържа или унищожава”. За задържан нарушител граничарят получаваше домашна отпуска от 7 дни. В редки случаи произвеждаха редника в звание ефрейтор. Освен ако не ставаше въпрос за „важни нарушители”. Не всички т. нар. „бегълци” от ГДР (Германската демократична република) бяха важни. По мои данни през периода 1960 г.–1990 г. по-малко от 70 човека от тях са загинали от куршумите на българските граничари или от стъпването върху противопехотни мини, каквито имаше в изобилие по южната ни граница тогава. Поне 200 от тях са били задържани за опит за нарушение на държавната ни граница. Доколкото съм запознат, нашето МВР ги предаваше на ЩАЗИ - службата за държавна сигурност на ГДР.

По друг начин стояха нещата, ако граничарят застреля нарушител „при опит за незаконно преминаване на границата”. Редниците автоматично ставаха ефрейтори. Бяха награждавани с домашна отпуска до 27 дни. Говореше се, че първите седем дни граничарят, „неутрализирал” за първи път нарушител на държавната граница, го изследват в Неврологичното отделение на МВР болница – как му се е отразило убийството на психиката. За героичната постъпка на тези граничари пишеха във вестниците „Граничар”, „Народен страж” - печатният орган на МВР по онова време. По-рядко пишеха и в периодичния печат. В много редки случаи се правеха телевизионни интервюта с граничарите герои. Или, както се шегувахме тогава, това ставаше „посмъртно” – ако загинеше граничар, интервюираха неговите бойни другари, близки.

По онова време охраната на границата беше издигната в култ. Граничар, „неутрализирал” нарушител при „защита с риск на живота си на Държавната граница”, получаваше и медал „За заслуги по охрана на границата”. Един доста ценен медал по наше време. Граничари, „неутрализирали” повече от 10 нарушители, можеха да бъдат повишени в звание сержант, дори да получат високото бойно отличие орден „Червено знаме”.

Тленните останки на нарушителите на границата, по времето, когато служех, ги откарваха в граничния отряд за идентификация. Телата на застреляните ги фотографираха. В заставите имаше фотоапарат за тази цел. Снимките се предаваха в граничния отряд на ВКР отдела (б. р. – военно контраразузнаване). Колкото до секретните зелени папки с имената на граничарите „герои”, в тях няма нищо. Умишлено не е водена статистка кой граничар на коя дата е „неутрализирал” нарушител на границата.

Имахме обмяна на опит по нова време. Често ни посещаваха делегации, съставени от офицери и граничари от Граничните войски на СССР. Други наши чести гости бяха и представители на Граничните войски на ГДР. По-рядко ни посещаваха делегации на вътрешните министерства на Унгарската народна република и Чехословакия. Оказа се, че само на границата между ГДР и ГФР през периода 1963 г. - 1989 г., Граничните войски на ЩАЗИ са застреляли около 2000 източногерманци. Приблизително около 200 бегълци от ГДР са застреляни на границите с Унгария и Чехословакия.

За безнаказано нарушение на границата санкциите бяха жестоки. Наказанията започваха от командира на заставата. Според случая той се понижаваше в звание. Понякога се и разжалваше. Разбира се, най-потърпевш беше граничарят, допуснал нарушението. Ако имаше нашивки, му се късаха демонстративно пред строя на плаца в граничния отряд. В някои случаи граничарят можеше да отнесе и присъда.

Има много митове и легенди за границата. Единият от тях е за огромния брой „мирни бегълци”, убити от българските граничари. Нещата не са толкова прости. От 1947 г. (тогава са създадени българските Гранични войски) до 1990 г. на българските граници са застреляни по-малко от 1000 нарушители. Една част от тях са “неутрализирани” от тогавашните Вътрешни войски, действащи в граничната зона. По-голямата част от тях - през периода 1947 г. - 1966 г. Тук влизат членовете на така наречените „горянски групи” (б. р. – групи, водещи подривна дейност и саботажи срещу властта по онова време). Освен тях в България са изпращани подготвени диверсионни групи, спускани с парашути в граничната зона или прехвърляни по суша от Гърция и Турция. Не е малък броят и на българските граничари, убити в схватка с въоръжени нарушители.

Писано е също, че българските граничари били едва ли не маниакални убийци и психопати. Даже някъде прочетох, че в Гранични войски пращали по-буйни младежи, които са били на крачка от затвора. Чел съм още, че българските граничари били стимулирани да убиват, не само с 27-дневна домашна отпуска, нашивки, медали, но и с парични награди. Според някои „изследователи” човек от посолството на ГДР връчвал на всеки български граничар, ”неутрализирал” гражданин на ГДР, плик с 2000 лв. Някои от българските граничари неутрализирали повече от 3 граждани на ГДР получавали отличия на Министерството на държавната сигурност на ГДР.

От личен опит смятам, че това не е истина. Пари, ако са плащани, въобще не са стигали до Гранични войски. Действително някои офицери получаваха отличия на ГДР. Мисля, че най-високото отличие, което беше връчвано, беше така нареченият орден „За заслуги пред отечеството”. Най-често българските гранични офицери бяха награждавани с трета степен, по-рядко с втора. По правило с първа степен се награждаваха офицери от Граничните войски на СССР, макар че източногерманците не бягаха натам. Имаше и медали на ЩАЗИ „За заслуги”, наградни плакети. Понякога с тях бяха награждавани и българските граничари-герои. Дори мисля, че на граничните офицери им организираха екскурзия в ГДР за една седмица, но само толкова.

Мит е, че имало специално обучена група убийци в Гранични войски. Когато беше необходимо да се употреби оръжие при задържането на нарушители, това го правехме ние, наборните войници. Въпреки наградата с голяма отпуска, гледахме да избягваме да „неутрализираме”, особено нарушителки. Всички знаехме, че сме тук за две години. Някои от нас бяха приети студенти. Единици от нас бяха по-кръвожадни, но всяко стадо си има мърша. Говоря за тези мои бивши бойни другари, които бяха от села и малки градчета в Северна и Северозападна България. По техния край се смяташе, че граничар, който се върне без нашивки и отличия от границата, трудно може да се ожени. Жените го смятали едва ли не за непълноценен мъж. Няколко войници от посочените региони вършеха някои простотии, но за тях съм чувал, не съм ги виждал с очите си.

Всички ние, които служехме в Гранични войски в самия край на социалистическата епоха, като цяло бяхме нормални момчета и повечето от нас си останаха такива, макар и да бяхме поставяни от обстоятелствата в екстремни ситуации.

AttachmentРазмер
Posledniyat_granichar_na_socializma.doc54 KB

Дядо Митко, „Преди това беше едно, когато бяхме в Румънско, де“ (интервю, Добрич, 14.09.2010 г., автор Цветомир Тодоров, ПРЕХОД BG)

ИНТЕРВЮ НА ЦВЕТОМИР ТОДОРОВ[1] С ДЯДО МИТКО,

ДОБРИЧ - ГЕНЕРАЛ ТОШЕВО, 14.09.2010 Г.

 

-          Kакво ще кажеш за границата, променило ли се е нещо в района?

-          Ами, те я затвориха. Преди това беше едно, когато бяхме в Румънско, де. После я затвориха, пресякоха пътищата,  и не можеш вече я мина границата. В такъв смисъл, че минава се, ама е граница. Ето тук тази къща не един чокой беше (по повод една голяма, нова къща в гр. Генерал Тошево - бел. Ц.Т.). Чокой, това е румънски земеделец. И много земя имаше. Но после замина и се премести в Наводари. Това е горе, чак след Констанца, до Текиргьол.

-          А ти, така като обикаляш, не си ли се излъгвал да минеш границата?

-          Минавал съм, как да не съм. Аз преди, до миналата година с едно колело обикалях. Я до Крушари, я до Сърнено (аз съм от там родом), я до Балчик. Много обикалях. Като хвана прекия път от Тошево през Изворите, Красен и от там по черно през Полковник Дяково и стигам. Имам един братовчед там, тя жена му почина и го остави сам. Ама не е хубаво човек да остава сам, ама съдба какво да правиш и аз му ходя на гости от време на време.

-          Е, то много път това, има сигурно 40-50 км.

-          Аз направих една работа миналата година. Прибирам се и съм се напил. Паднах с колелото. И се прибрах пеша. И ходих след това да го търся, ама намираш ли го. Който мине, ще го остави ли. И сега обикалям така  - на стоп. Малко пеша, но все ще ме вземе някой.

-          А след промените в Румъния ходил ли си? Не ти ли е любопитно да видиш как са там?

-          А, бил съм. Там, след Кардам е Негро Вода. Ами, какво да имасамо цигани и кучета. Това има.

-          Цигани?

-          Ами, те тук само цигани живеят. Румънците са по-нататък.

 


[1] Срещаме го по пътя между гр. Добрич и гр. Генерал Тошево. Казва се дядо Митко, на 72 години е и е тръгнал да се прибира пеш (26 км) в Генерал Тошево. Много скъп бил билета – 2.50 лв в едната посока: Ами, то с една пенсийка - за кое по напред?

Какво и как се е търгувало през границата. Разказът на една от жените участници.

AttachmentРазмер
interview 1.pdf161.24 KB

„В продължение на нема и 1 година всичко замина” (Мария Попова)

AttachmentРазмер
В.К., с. Върбово.pdf121.68 KB

Ахмед, „Kакъв вярващ мюсюлманин съм аз?“ (интервю, Добрич, 18.08.2010 г., автор Цветомир Тодоров, ПРЕХОД BG)

ИНТЕРВЮ НА ЦВЕТОМИР ТОДОРОВ С АХМЕД (30 години),

ДОБРИЧ, 18.08.2010 Г.

 

-          А бе, какъв вярващ мюсюлманин съм аз? Аз това, в което вярвам, ти го казах преди това. В живота  си два пъти съм бил в джамия. Единия път, когато дядо ми ме заведе в джамията в Добрич, още през комунизма и втория път, когато почина един много добър приятел от детските години. С него сме израсли. Иначе в джамия не ходя.

-          Даже и на празници, на байряма, например?

-          И тогава не ходя. Тогава ходя на гости по роднини, по приятели, но в джамията не влизам. Всички религии са измислени да манипулират хората и да ги държат в подчинение. Спомням си, когато дядо ми ме заведе в джамията за първи път – бях мнооого малък. И сега, като вече ще излизаме, дядо ми ми дава 5 лева. Тогава бяха мно-о-ого пари. И ми дава пет лева да ги хвърля на камарата с парите в предверието. Джамиите имат едно предверие и има традиция, като се излиза след молитвата, всеки да хвърля пари за джамията. И знаеш ли какви камари с пари се събират. Много пари имат джамиите, но какво ги правят?

-       И какво ги правят?

-       Нищо не правят. Например дядо ми, когато остарял, имал много земи. И почнал да дарява всичко на джамията, да строи чешми, да подарява на хората...

-       Ами може би когато човек стане на такава възраст вече се замисля повече за другия живот за смъртта, може би това са нормални работи?

-          Баба ми, например, сега е на 90 години. Веднъж преди няколко години я заведоха в Турция да види. Сега и аз скоро я закарах до Балчик, (там живее единият брат на Ахмед). И баба ми, сега да я пуснеш на „Добруджата” (един от двата големи хотела в центъра на гр. Добрич - бел. Ц.Т.), няма да знае кое къде е. Ще се чуди това същия град ли е. Тя десет години не е излизала от къщи. По цял ден седи така и чете Корана, и се моли.

-          Знае ли арабски?

-          Знае арабски и всичко в Корана знае на изуст. Има 7 корана в къщи – един от Сирия, един от Турция, един по-стар... Само това прави. И си спазва всички пости. Аз, вика, съм свят човек.

-          Как така свят?

-          Свят в смисъл такъв, че всичко си спазва и го прави, както е в Корана. Ама какъв свят човек?! Ако наистина имаше нещо там, на което се моли, тя отдавна трябваше да има всичко! Ако имаше някой, баба ми отдавна да има пари-мари, абе, въобще  - всичко и нямаше децата й да умират по на петдесет години...

-          Много ли са татарите? Аз си мислех, че повечето са се претопоили сред турците?

-          Много са. Сигурно има 150 000. Аз имам едни книжки. Ама, тук вярно са най-много. Има цели села дето са само татарски. Например, нашето село е чисто татарско. Лятото най-обичах там да си карам ваканциите. Море, плаж – хич, не ме вълнуваха тия работи. По два месеца на село с приятелите, мач, товаче, оноваче.

-          А голямо ли е селото ти?

-          Беше голямо. Сигурно имаше около 2000 човека. Но нали знаеш как е – повечето се пръснаха. Кой по чужбина, кой замина в градовете. А такива големи празници ставаха. На курбан-байрам беше нормално по 60 – 70 коча да се заколят. И ние – деца, после като се приберем в града, нашите ни карат да носим месо на комшиите. Обикаляме с едни парчета месо и раздаваме на цигани, българи. Ама, сега не е баш така.

-          А има ли разлика във вярата на турците и татарите?

-          Няма. Само малко по-различни са сякаш нашите джамии. Едни, как да го кажа сякаш по старовремски, Докато турските, ей тая тук в Добрич, например са по-модерни, направени с теракот, килими. И Цигани има много свестни хора. Както при всички има дето за нищо не стават, големи боклуци и такива, дето са много свестни. Например в казармата имах много точни аверчета – цигани. После на единия му ходих на сватба. Знаеш ли каква работа. Три оркестъра свирят. Ядене и пиене. Страшно богата работа. И само уиски - марково, се пиеше. Пък ония бяха седнали една седмица преди това да ядат и да пият. Голяма работа! На много турски сватби съм бил, ама такава работа не съм виждал. Или, имам един приятел, пак циганин. С него от деца сме израсли заедно. И той е от една богата фамилия. Имат няколко къщи - огромни. И отивам една вечер у тях на гости. Ама, ей така, мисля за малко, че ме чака жената вкъщи. А той вика, сядай ще пием. Пак се носят едни уискита. И вика: „Тази чаша, докато не свърши, няма да си тръгваш”. Ама, чашата не свършва. Постоянно се долива. Много се напих. И по едно време тръгвам да си ходя. Той пак вика: „Стой”, ама, съм много пиян и трябва да си тръгвам. А, той вика: „Чакай, Али ще те закара". „Абе, къде, му раправям остави, аз съм ей тука на, няма какво да ме карат”. „Не, ще те закара” казва. Няма тън-мън! 

Анонимен, „Има граничари, там, ама те всички ме познават и ме пускат. Пък оттатък на късмет“ (интервю, с. Александрия, 01.08.2010 г., автор Цветомир Тодоров, ПРЕХОД BG)

ИНТЕРВЮ НА ЦВЕТОМИР ТОДОРОВ С АНОНИМЕН (48 години),

С. АЛЕКСАНДРИЯ, 01.08.2010

 

-          Лековита ли е наистина водата (водата от аязмото над мананстира Св. Илия в местността Текето, с. Александрия, общ. Крушари)?

-          Ами, така разправят. Иначе идват тук много хора и качват разни работи по клоните. Малко е срамно да го кажа, но сутиени, гащи... Който каквато болест има, като се измие тук на чешмата и като си остави дрехата, се надява болеста тук да остане.

-          Ти вярваш ли на тези работи?

-          Ами, идвам тук всяка година. Редовно идвам. То сега има хора, но иначе не е така. И е хубаво с приятели, виж колко места има за сядане под сянката и водата. Аз не знам дали си идвал преди...? Ти сега за пръв път ли си?

-          Да.

-          Ами от къде си?

-          От Добрич да кажем.

-          Ами, то сега виж чешмата, преди нямаше тук нищо такова въобще. Само един кайнак и как сме се навирали и как чакаш по половин час да си напълниш малко водичка. Сега постоянно го правят.

-          А чувал съм че това място е свързано с казълбашите, че е нещо казълбашко?

-          Няма такова нещо. Тук няма никакви казълбаши. Отдавна няма. Това място си е чисто мюсюлманско! Ама, идват всякакви хора. Аз съм чист турчин. Ти турчин ли си?

-          Не съм. Българин съм, но приятелите ме майтапят, че съм турчин защото се интересувам от Исляма.

-          Ама турчин ли си? То не е срамно. Аз не се срамувам, че съм чист турчин. Какво да се срамувам.

-          Не, българин съм, бе!

-          Ама турски знаеш ли?

-           Не, от къде да знам?

-          Не е срамно да си турчин.

-          Не е, защо да е срамно?  Ама съм българин, това е. А тук само турци ли идват, че ме питаш?

-          А не. Всякакви хора идват.

-          А от Румъния през границатга идват ли?

-          Идват. То и от цяла България, от другия край на България идват даже. Ама тази година нещо по-малко хора има. То по принцип се прави на втори или първи август (на Илинден по стар стил - бел. Ц.Т.), ама сега, като втори е в понеделник, се прави днес, в неделя, понеже е почивен ден. Ама миналата година беше три дена. Още от петък като почна, до неделя.

-          Е, добре де, все пак наистина ли е лековита водата? Ти вярваш ли в тези работи, толкова хора да идват?

-           Ами, тук някога е дошъл и се е заселил някакъв човек със сила. Свят човек. Той направил тук да потече тази вода. Пък тогава било суша. Има сила тук.

-          Ами, за манастира долу?

-          А, ами те и него сега го направиха. То, нямаше нищо тук. Нищо нямаше. И сега има вътре една жена живее. Тя от Гърция... а не бе, от Югославия[1]

-          И как стои тук сама? Хайде, сега как да е, ама зимата, като има само черен път?

-          Оправя се, то не е толкова страшно. Пък и тя кола си има. Може за някой друг ден в снега...

-          На колко километра е оттук границата?

-          Не е много близко. Ще има някъде 5-10 км.

-          А може ли да се минава тук някъде?

-          Може, как да не може? Аз понеже работя в горското и ги знам пътищата, минаваме. Случва се, ако имаш работа оттатъка.

-          Ама, нали няма пункт тук, как се минава?

-          Има граничари, там, ама те всички ме познават и ме пускат. Пък оттатък на късмет. Ако те спрат питат, откъде си влязъл и така. Ама, то зависи какво имаш да вземаш. Аз ги знам всичките пътища.

-          Ами ако аз отида, ще ме пуснат ли?

-          Ами, може, може да се мине.

-          А тук някъде няма ли да има пункт?

-          Искаха да правят тук на горе през Севернякима едно село до границата. То стар път минава там. Минавал е през Румънско и после е затворен. И искаха да правят път там, ама, засега се отказаха. То може да се минава. Иначе, ако имаш нещо официална работа трябва да минеш чак през Кардам и после пак на обратно.[2] Ама, нашите хора минават. Случва се.

[1] Става дума за сестра Порфирия – игуменка на манастира Св. Илия, родом от гр. Куманово, Р Македония

[2] Най-прекият път между крайграничните села в община Крушари и най-близкия граничен пункт при с. Кардам, общ. Генерал Тошево е около 60 – 70 км.

"А там пият, викат, играят. Не е хубаво това, че до манастира се събират, а и той, манастирът ограда няма..." (интервю, с. Александрия, общ. Крушари, автор Цветомир Тодоров)

Сестра Порфирия – игуменка на манастира „Св. Илия” в местността Текето, с. Александрия, общ. Крушари. Родена в Р Македония сестра Порфирия е завършила Богословския факултет в Белград и преди това е била монахия край Враня, Сърбия.
Интервю или по-скоро разговора не се движи в някаква определена насока. Върти се основно около проблемите на църквата и личните проблеми, които монахинята среща в този далечен за нея край на България.


Ето част от наблюдения на сестра Порфирия за ежегодния събор в местността "Текето", за най-голямо съжаление преразказани от мен, тъй като по никакъв начин не мога да предам точно живописната смесица от български, сръбски и македонски думи, които съставят езика на монахинята:

”Идва сутринта (разбирай на 01.08.2010, на събора) един турчин тук в манастира. Гледам го смутен един, оглежда се и пита. "Мога ли да вляза в църквата". "Може", викам му. Влиза той запали си свещичка. Личи си, че нещо му тежи. После идва при мен и ми казва, че големи проблеми има, да съм дадяла някакъв съвет. Да му дам съвет, ама какъв съвет да му дам, като няма да ме разбере. Нито може да се причасти, нито може да се изповяда да му олекнат греховете...
...Тук не идват (става дума за хората от събора). И аз не ходя. Каква работа имам там. Това е манастир, ей! Аз на моята си работа не мога да смогна, при тях ще ходя. А там пият, викат, играят. Не е хубаво това, че до манастира се събират, а и той манастира ограда няма...
И после в разговора отново се явява този проблем характерен за много от съвременнните български манастири - винаги ще се намерят богати хора, които да искат да дарят пари, материали и прочее. Но и тук, както и на много други места се случва така, че тези, които даряват нещо, да искат след това насреща нещо повече от уважение. Едва ли не започват да се чустват като собственици на манастира – "Искат да им слугуваш, да идват да ядат и да пият, да казват те какво да става"...

Документи

КРДОПБГДСРСБНА

КРДОПБГДСРСБНА

ПЛАН ОТНОСНО: Контраразузнавателно обезпечаване района в близост до граничната зона на ГККП "Дунав мост" - Русе. - КРДОПБГДСРСБНА, а.е. VI, л 956, л. 112-116

ПЛАН ОТНОСНО: Контраразузнавателно обезпечаване района в близост до граничната зона на ГККП "Дунав мост" - Русе. - КРДОПБГДСРСБНА, а.е. VI, л 956, л. 112-116

AttachmentРазмер
Plan_GKPP_1984.pdf509.28 KB

План за работа на ГКПП Дунав мост през 1985 г. (откъс)

План за работа на ГКПП Дунав мост през 1985 г. (откъс)

AttachmentРазмер
Plan_GKPP_Dunav_most_1985_otkas.pdf1.17 MB

СПРАВКА ОТНОСНО: Работата на ГКПП във връзка с изпълнение на Зап. I - 80/83 год. за организиране и провеждане борбата на органите на МВР за разкриване, предотвратяване и пресичане на терористичната дейност. - КРДОПБГДСРСБНА, а.е. VI, л 956, л. 59-62

СПРАВКА ОТНОСНО: Работата на ГКПП във връзка с изпълнение на Зап. I - 80/83 год. за организиране и провеждане борбата на органите на МВР за разкриване, предотвратяване и пресичане на терористичната дейност. - КРДОПБГДСРСБНА, а.е. VI, л 956, л. 59-62

AttachmentРазмер
Spravka_GKPP_1985.pdf731.56 KB

Спомени

Публикации в пресата

"Изцяло подкрепяме обновлението" - в. "Добруджанска трибуна" - бр. 47/21.11.1989

AttachmentРазмер
подкрепяме обновлението - ДТ бр. 47 -21.11.1989.jpg1.02 MB

"Толбухинци казват "да" на преустройството" - в. "Добруджанска трибуна", бр. 51/16.12.1989

AttachmentРазмер
казват да на преустройствотоДТ бр. 51- 16.12.jpg1.09 MB

Андай, И. Тръгва голямото преселение на войската в Родопите. 24 часа, бр. 316, 17 ноември 1997 г., стр. 5.

Подзаглавие на статията: "До 2000 г. планината ще остане без военни."

Николай Фенерски, Турция е в ЕС Репортаж от "шенгенската" граница, Петък, 04 Май 2012

Николай Фенерски, Турция е в ЕС Репортаж от "шенгенската" граница, Петък, 04 Май 2012

http://www.bivol.bg/turkey-es.html

Галерии

Златарица, 2011-2013 г.

Теренна практика „Граници и граничност на Балканите“, 17-30 септември 2012 г.

Българо - сръбски събор Кадъ боаз - 23.VII. - 25.VII.2010 г. (Десислава Пилева)

AttachmentРазмер
1.Кметство, с. Салаш.JPG963.3 KB
2.Бивша казарма в с. Салаш.JPG955.74 KB
3.Бивша казарма в с. Салаш.JPG936.88 KB
4.При бившия кльон.JPG959.76 KB
5.БГ част от панаира преди откриването.JPG962.67 KB
6.Сцената за официалното откриване в БГ ч..JPG953.77 KB
7.Сръбския поздравителен надпис в БГ ч..JPG923.75 KB
8.БГ поздравителен надпис в сръбската ч..jpg80.89 KB
9.Плоча за българо - сръбския събор, БГ ч..JPG954.79 KB
10. Граничната пирамида.JPG944.38 KB
11.Надпис до граничната пирамида.JPG940.86 KB
12.Българската застава преди Кадъ боаз.JPG958.92 KB
13.Българската застава преди Кадъ боаз.JPG952.67 KB
14.Български контролен пункт при събора.JPG742.33 KB
15.Българската част на събора.JPG954.51 KB
16.Българското и ЕС знамена на събора.JPG975.14 KB
17.Сръбското знаме на събора.JPG901.24 KB
18.Сръбската част на събора.JPG953.89 KB
19.Сръбската част на събора.JPG920.53 KB
20.Паметник на 4 убити през ПСВ БГ войници.JPG961.35 KB
21.Сръбски регистрации, в сръбската част.JPG946.77 KB
22.Сръбски регистрации, в сръбската част.JPG963.46 KB
23. Официалното откриване на събора.JPG968.88 KB
24. Официалното откриване на събора.JPG971.26 KB
25. Официалното откриване на събора.JPG951.57 KB
26.Български фолклорен състав, с. Салаш.JPG947.13 KB
27.Шатрата за БГ и сръбската презента.JPG960.4 KB
28.Паркинга на събора.JPG944.91 KB
29.Сръбската част на събора, ден след края.JPG996.53 KB
30.Сръбската част на събора, ден след края.JPG940.25 KB

Българо-сръбска граница, Белоградчик/Кадъ Боаз, 23-25 юли 2010, терен Модул 3

Белоградчик, юли 2010 г.

Село Салаш, юли 2010 г.

Връшка чука, Зайчар, Кадъ боаз - 26.VII.2010 г. (Десислава Пилева)

AttachmentРазмер
1.Граничната бразда.JPG954.14 KB
2.Метри преди ГКПП-то.JPG957.88 KB
3.ГКПП Връшка чука.JPG962.94 KB
4.ГКПП Връшка чука.JPG970.88 KB
5.ГКПП Връшка чука.JPG954.32 KB
6.Между българския и сръбския пункт.JPG953.31 KB
6.Между българския и сръбския пункт.JPG953.31 KB
7.Сръбска наблюдателница при ГКПП-то.JPG954.55 KB
8.ГКПП Връшка чука, сръбския пункт.JPG907.56 KB
9.ГКПП Връшка чука, сръбския пункт.JPG958.37 KB
10.Сръбски паркинг за контрабанда при ембаргото.JPG949.94 KB
11.Паркингът е на по-малко от 50м от ГКПП-то.JPG957.44 KB
12.Юго-носталгия – надпис „IUGODRVO”, Зайчар.JPG963.77 KB
13.Община Зайчар.JPG945.84 KB
14.Градски съд, Зайчар.JPG961.39 KB
15.Градски съд, Зайчар.JPG962.36 KB
16.Исторически музей, Зайчар.JPG957.96 KB
17.Радул - Бегов конак (XVIII в.), Зайчар.JPG961.01 KB
18.Рекламно пано на събора в с. Миничево, Зайчарско.JPG913.54 KB
19.Сръбската застава при Кадъ бояз.JPG937.31 KB
20.Циганска къща, с. Миничево, Зайчар.JPG949.46 KB

Южна Добруджа, терен, модул 3

Зърнен терминал (пристнище) "Каварна"

Нефтеният терминал край нос Шабла

с. Върбово, общ. Чупрене, обл. Видин - 25.VII.2010 г. (Десислава Пилева)

Web базирани ресурси

EastBordNet working papers

Коматинските скали - мистични и непознати. - Actualno.com, 09.06.2013 09:02

Коматинските скали - мистични и непознати

 

photo of Коматинските скали - мистични и непознати

Огромен, причудлив и слабо познат на туристите скален масив се намира край българо-македонската граница на 25 километра над град Симитли.

Коматинските скали са обвити в легенди и мистерии, в тях се говори най-често за воеводи, иманяри, тайнствена пещера, а най-реални са ловните подвизи в района на държавния глава Георги Първанов.

Той идваше тук често, за да сбъдне мечтата си убивайки вълк, неслучайно при посещението му в Симитли преди три години местния художник Николай Кашев му подари своя картина на Коматинските скали.

 

Скалният комплекс, който е геоложки феномен се намира между селата Бстово и Сухострел, община Симитли. В последното село електричеството е непознато, просто защото никога не го е имало. Нито по комунистическо време, през демокрацията пък хептен.

Скалният масив е познат на малцина, най-вече заради граничната зона, разрешена само с граничен лист преди, и неразвитата пътна мрежа в днешно време. Преди години имаше проект за път Симитли-Пехчево в Македония. Но като всеки трансграничен проект, свързан с Македония и той остана в забвение. Само скалите ги има и вечно ще ги има. Или както казват местните възрастни хора: "Като се родихме скалите бяха тук, ние ще си отидем, но те ще останат, вечни са".

Има два варианта да се стигне до Коматинските скали, които местните хора наричат Коматиница. От Симитли покрай сметището до с. Тросково води виещ се по наклона асфалтов път. Той трябваше да води и до останалото на хартия ГКПП Симитли-Пехчево. Асфалта свършва при кметството в Тросково. От там по черен път след 7-8 километра се достига до Брестово, край което стърчат скалите. Другия вариант е асфалтирания път Симитли-Полена-Сушица. От последното село асфалта продължава през м. Гюргево до магазина в южната част на с. Брестово. От там до скалите води черен път по самото било, проходим за джипове стари соцавтомобили. Такива, каквито не си заслужава да пазиш от калта и камъните по пътя.

След 2 км. пред погледа се разкрива един невероятен и спиращ дъха скален масив, поразяващ с размерите и отвесите си.

Коматинските скали се делят на три масива. Най-внушителен е югозападният, висящ над първите къщи на Сухострел. Някои оприличават скалите на различни вкаменени фигури, най-внушителната част от скалния масив е като огромна уста на праисторическо животно.

Досам реката има скална фигури поразително наподобяваща бременната Богиня Майка от езическите времена с огромни гърди. В съседство с нея се намира едно дряново дърво, минавайки през него бездетните жени забременяват. Славата му отдавна се е разнесла из цялата страна, че и съседните Гърция и Македония. И казват, че "системата" работи. Провирайки се през сплелите се във върха две дрянови ствола, жените се сдобиват с рожби. Според поверието, за да стане това, на дряна се остава дреха, носена от бездетната жена.

В реката, вдясно от Коматинските скали се намира Тросковският манастир "Свети Архангел Михаил". Според легендите в него са се отбивали Свети Иван Рилски и Дякона на свободата Васил Левски.

Откъм идващия от Симитли черен път, при втория магазин на Брестово югоизточната част на скалния масив е като гладка стена. Преди 7 години кметът на Симитли Апостол Апостолов почти бе дал съгласието си на стената да бъдат изобразени ликовете на българските президенти Жельо Желев, Петър Стоянов и Георги Първанов. Но идеята Коматиница да стане българския Ръшмор пропадна. Както пътя за Македония.

Сега над Коматиница се вият орли, и чат-пат идват група туристи. На Коматинските скали тренират и алпинисти от региона.

 

И толкова, само някой трус, веднъж на 100 години, като този от април 1904-а раздрусва скалите, от зъберите се откъсва някой къс колкото къща и той пада с грохот долу.

А върху фасадата на магазина се веят прокъсаните от слънцето, ветровете и бурите български трибагреник и този на Европейския съюз. Чешмата край магазина отдавна не тече, местните хора, които се мяркат по-рядко и от орлите, пасат добитъка и само вятърът свири в непристъпните зъбери на Коматиница. И сякаш вятърът шепне свистейки: Тя е вечна!

Източник: БГНЕС

Източник: <http://goodnews.actualno.com/Komatinskite-skali---mistichni-i-nepoznati--news_427337.html#ixzz3GlnPc2t6> (21.10.2014, 12:27)

Публикации

"Габрово - гранично време в един неграничен град" - Коалиционно поведение на местни избори 95. ЦСП. С., 1996. 26-37, автор Маргарита Карамихова

AttachmentРазмер
Gabrovo, LE - 95.pdf5.79 MB

Embargo - Uniting People, a presentation by Margarita Karamihova & Svetlana Antonova

AttachmentРазмер
Embrago - Uniting people, a presentation by Margarita Karamihova & Svetlana Antonova.pdf467.5 KB

The Road to Drama - author Margarita Karamihova

 

Margarita Karamihova

THE ROAD TO DRAMA

The idea for this research was born in a winter day (09.12.2005) while I was reading latest news in internet based Bulgarian newspaper. The news of the day was the opening of border check point between Bulgaria and Greece (Ilinden - Exohi). The title in the newspaper said “The Road to Drama has been opened”. It refers direct to the popular folklore song “Blow, Blow White Wind”:

“Blow, blow, white wind,
 Swing the green forest, 
Melt the white snows,
 Open the road to Drama.
 I want to go to Drama
There is my sweetheart,
Falling ill,
I want to visit Him,
To bring some goodies:
Yellow quince in the midsummer,
White grape and wine”.

When I goggled “Пътя към Драма” (The Road to Drama – Bulgarian) striking amount of links directing to often unexpected facts or events (like 55th Ohrid Infantry Regiment – see below) appeared. I slightly remember that in my childhood someone told me that this is the favorite song of Vasil Kolarov (1877 – 1950). He was the second in popularity communist party leader (top official of the Communist International) (Lazitch with Milorad M. Drachkovitch). Different layers being deposited for about a century seemingly turn this song into a “Lieau of Memoire” (Nora) and urged me to check how many meanings, dreams and memories are related to it.


The starting point of this study is to explore about 90 years kept up borderland communities’ dream to re-open the border between Bulgaria and Greece. It was feeding the hopes for prosperity of border areas people especially in times of crisis economical and ideological transition (1989-nowadays). The fiction of differences between getting poorer and abandoned border area of Bulgarian socialist block territory, and the possibly getting more wealth capitalist Greek (border) land was stimulating people’s expectation and dreams for opening of the border. The economical and social situation in Bulgaria was getting worse after the collapse of socialism and the end of communists’ modernization project. What exactly had revealed after this border checking point opening? What were the first reactions of local Bulgarian citizens? Does the dream for re-connection coming true fulfil the expectations and serves new strategies for prosperity of the people from the region? How do they utilize this border pass four years later? Still the use of the song in modern Bulgarian nation state in the context of Bulgarian – Greek relations happened to be a necessary part of this study. Appearance of the lyrics in the official website of openly nationalist party ATAKA (http://www.ataka.bg/index.php?option=com_frontpage&Itemid=66) posed another question: Does national(-ist) doctrine and propaganda still creates or supports the myth of Bulgarian bright future if (when) the territory of Northern Greece will become again “Bulgarian”? And finally what are the feelings of border zone peoples from Bulgarian site of the border related to the space “left in Greek hands”?

Methodology and theoretical frames

The determined objects of research demand elaboration of several research methods aimed to collect and analyze relevant data. The research started from classical Ethnological methods – structured and semi-structured interviews, participant observations, free conversations (1993 - 2010) and observations and analysis of photographs. There were conducted 11 in-dept interviews and more than 30 semi-structured interviews in nearest border zone village of Satovcha (Southern Bulgaria). The interviews were held predominantly with Bulgarian Muslims (i.e. Pomaks) inhabiting the border area. It was especially important because of two main reasons: 1. The Greek-Bulgarian border divided for years many Pomak villages. Different state policies shaped differently the present and future of this ethnic and religious minority (Michail, Karamihova). Border opening was expected to reconnect broken families and communities ties; 2. Intensive temporary migrations of Bulgarian border zone population especially after 1997-1998 were directed to Northern Greece. Many small scale textile businesses of Greek entrepreneurs were started in Bulgarian part of Rhodope Mountains because of cheap labor force and relatively short distances. It was important to measure to what extend the opening of this check point had developed intensification of businesses relations. Or to put this way: how border opening influenced periphery-to-periphery exchange. It directed my searches in Satovcha Municipality to collect data and to draw a picture of dynamics of local economy.

Taking into account the influence of media and internet on public information and opinion web research and media monitoring have been done. Main themes to be explored were the media coverage of Bulgarian-Greek negotiation process related to border check point opening and on memories of former border guards being positioned in this particular area of border zone (http://granichar.org/forum/index.php.).

To understand the current situation it was necessary to reveal the history of establishment of this particular border. The preliminary studies had shown that Bulgarian border zones differ not only because of border’s different nature (sea, big river and land), but because of different time of their establishment, different nation doctrines and following up pretentions on land “rested” in neighboring country and because of whom they were dividing/ uniting in times of so called “Cold War”. The study of those problems is in its initial stage. That’s why a search in National archives was obligatory.

Theory – border zones

(The song of labor migrant and what happened when the border was established)

Experts in folklore state that the song “The Road to Drama” origins from late 19th century’s Bulgarian urban culture. Originally the song may be was retelling the story of a bachelor labor migrant, may be craftsmen, who had the bad chance to fall ill winter time. May be it expressed the love of his Fiancée. The plot is not surprising. For centuries this area was forming relatively well balanced economical system based on seasonal labor migrations (predominantly Male), oriented North-South, and well embedded in Mediterranean economical and cultural area. This system was preserved and developed during 14th – 19th centuries, when contemporary Greek and Bulgarian lands have been included in Ottoman Empire. A well established network between high mountains’ (The Balkan and Rhodopes) and sea cost’ (Aegean) populations enriched opportunities for partly market oriented agriculture and stock-breeding. In peaceful times small towns were capable to develop crafts and merchandise because of fertile soil and tempered continental Mediterranean climate of their hinterlands. Local multicultural communities (Bulgarians, Greeks, Turks, Roma, Vlachos etc.) had possibilities to develop well balanced pre-industrial economy in this part of the Balkans. Political borders emerging with new nation states (19th century) coincided with early modernization. The Balkan wars (1912-1915) and WW1 changed completely the old economical system which would not survive even if the political borders were not erupting traditional economical and cultural ties. As a result of the re-arrangement of borders between the Balkan states, some populations found themselves living in a foreign national state. The Balkan Wars were followed by massive exchanges of populations between the Balkan states (Pearson 1983: 139). Bulgarian-Greek border become one of most strongly guarded Bulgarian borders. National doctrine was shaped by the dream to take back the “Bulgarian lands which rested in Greece”. In 1941 Bulgarian Army entered Northern Greece. A spectacular project of developing infrastructure, economy, education, and medical care was started (Райчевски). With personal strictly confidential order of commanding officer of second Bulgarian Army N90 the second Border Regiment was garrisoned at Drama. (F.975) Bulgarian presence in the region of Drama was not welcomed by local population consisting predominantly of migrants from Asia Minor. Less than 25% Bulgarians rested there after population exchange. With their support Bulgarian army brought under control Drama uprising (29-30 September 1941). Bulgarian governing Northern Greece during WW2 terminated in the autumn of 1944.

During the so called “Cold War” Bulgaria and Greece were pronounced as states enemies belonging to NATO and Warszawa Agreement. The border between the two states had to be renovated. Near the blazed track was installed a barbed wire fence. Another barbed wire fence was installed at 3 kilometres distance in Bulgarian part. Between this “Early Warning Installation”, also known as Klyon, and the other fence were laid mines. Well trained border guards with military dogs were guaranty for “security” of the border. Recent researches have shown that Bulgarian – Yugoslavian and Bulgarian-Greek borders were popular as “easy place to trespass” especially among Eastern Germany citizens. Travelling to Bulgaria as tourists many of them were killed by border guards or find their death in the mine fields (Sontheimer, M.& Supp, B.(2008)). The socialist propaganda kept silence. The border fences were destroyed after 1898 and the mines were cleared. Today travelling across border zone one can only imagine former organization of border space. Only the ruins of frontier posts still serve as reminders.

The economical and cultural ties in border zones started to develop slowly and predominantly in small scales after the end of “Cold War”. We agree with criticism on the “deep freeze theory” (Verdery 1993), developed by Georgios Agelopulos (2003: 42). Verderly states that from the moment socialist regimes collapsed, previously existing socioeconomic relationships and structures were taken “out of the deep freeze” and were free to develop which explains the rise of nationalist movements as well as intensification of economical ties. Agelopulos argues that “the situation is far more complex and perplexing and involves a revaluation and reconstruction of past relationships by those involved in the present (Agelopulos 2003: 42). It is important to take into account the fast going process of globalization which was booming in former soviet satellites together with newly discovered freedom of cross-border mobility and new travel and communication technologies.

Still on local level the importance of restoration of old economic, cultural and social ties is highly valued. About century lasted the dream of opening the border and reconstructing old economical and cultural networks was viewed as a solution of crisis Bulgarian post-communist transition in mountain areas. It adds to explanation the popularity of the song in question in the Rhodopes divided by Bulgarian-Greek border.

The “Road to Drama” and the Army

The first Bulgarian Army Regiments were composed immediately after Russian-Ottoman war and establishment of Bulgarian Army (1878). The melodies and lyrics were original or borrowed (translated) from Russian regiments. During Serbian-Bulgarian war (1885) and later very often for regiments were performed popular songs.

Surprisingly the song was chosen as a Regimental March of 55th Ohrid regiment Formed on 14.10.1912 55th Ohrid Infantry Regiment took part in Balkan Wars (1912-1915) and in WW1. After the war it was disbanded. Formed again in 1942 it was based in Ohrid (nowadays in FYROM). On 9th of September 1944 it was led into captivity by the German Army in Bitola. Archival records does not allow us to know way Ohrid based army unit chooses a song which explains a sad love story related to distant town. We can only speculate on national doctrine and propaganda promising “Bulgaria on 3 Seas” (Black Sea, White Sea and Aegean Sea). Thus performing their Regimental March the soldiers are connecting to promiced new “Great Bulgaria” territory.

ATAKA
Post-communist nationalism.“Great Bulgaria” as Promiced Land v/s “Bulgaria is where Bulgarians are living”

The tunnel of Friendship (Brown Bear Tunel)

Media archival search helped me to restore the process of interstates negotiation on the agreement for border check point opening: On 1997 was signed an agreement between Greece and Bulgaria for opening 3 border check points (BCP). The check point Ilinden-Prodeftiki is a part of Trans-European corridor 4. On 12.01.1999 Greece blocked the check point opening project because it could endanger the local population of brown bears. On 19.01.1999 was signed new Agreement to open the check point until the end of 1999. On 12.02.1999 the Greek Prime minister Kostas Simitis announced speeding up the construction works. On 18.07.1999 Bulgarian Ministry of Foreign affairs received official announcement from the Greek part to build a tunnel in terms to safe brown bears population. On 2.09.1999 Bulgarian government agreed a tunnel to be built. Construction works of Bulgarian part finished on 28.11.2002. On 30.03.2003 the Minister of foreign affairs of Bulgaria, Solomon Pasi announced opening the check point before the start of Olympic Games (Athens 2004). On 5.11.2003 the Bulgarian President Georgy Parvanov discussed with Greek Prime minister Kostas the questions of opening of BCP before Olympic Games. On 11.10.2004 Bulgarian President Georgy Parvanov and Greek President Konstantinos Stefanopulos agreed to open the BCP in January 2005 г. On 22.10.2004 Bulgaria demands precipitation of opening the new BCPs. The border check point Ilinden-Prodeftiki was officially opened on 9 of December 2005. The President of Greece Karolos Papulyas and the president of Bulgaria, Georgy Parvanov met in the middle of the tunnel. People visited this event share that all the day long “The Road to Drama” song was in the air.

The Road to Drama opened

The dream about neighboring “Reach West” and family stories about “free, calm, rich and well organized past” were feeding the hopes and developing strategies of people from the Rhodopes for years. It easy can be seen in the projects developed by several NGOs and businesses in border zones since 1990. “When they finally will open the border…” was the expression I had registered in each and every place since 1989.

The recent population of Drama numbers over 42 501 citizens (2003 census). Nowadays economy of Drama is determined by Paper industry, textile, agriculture (predominantly Tobacco growing), small-scale mining, forestry. Eco-tourism is a very new business in this area.

But even local Bulgarians are not using frequently The Road to Drama. This is relatively under developed area, interesting for small number of migrants, predominantly seasonal workers in agriculture. Very important factor for this lack of strategies for intensification of networking is the lack of compact local Bulgarian population in the region of Drama– relatives (i.e. Pomaks) which is not the case in the region of Xanti par example.

Too many other possibilities to migrate (mainly to Spain, to the USA and recently to Germany and Italy)…

The road to/from Drama in not only a check point for migrants or tourists. On 19.09.2010 the Icon of the Holly Cross, passing through Drama crossed the border on its road from Jerusalem to Gotse Delchev and its region.

Preliminary conclusion

Words as: “border line”, “border zone”, “check point” does not exist in the lyrics. Those were not presented in the time of composition of the song. Nowadays “The road to Drama” becomes a topos covered with meanings related to nation-state and nationalism. The new emigration wave of Bulgarian citizens differs from Gourbet (family oriented or feminized). Still the new emigration keeps alive the suffering which was the initial story…

The study shows that for about a century many new meanings were added to initially created as a love song “The road to Drama”. They are related to: Establishment of new nation-states (Greece and Bulgaria); The two WWs – Bulgarian government was re-established during wartime in some parts of Northern Greece; Racing of nationalism after the so-called “Cold war”; The huge emigration wave of Bulgarian citizens to the West (in fact – to the South) after 1989. The pre-war and later – socialist past become an idealized cognitive domain, even for those actors who themselves have never directly experienced it. Such idealization leaded them to mentally exclude those categories and social facts that belong to a period that is not remembered with pleasure. The past, as reconstructed in the words and through the actions of people, becomes in this way a venue for conveying their present choices, aspirations, and needs.

Bibliography:
Agelopoulos, G, (2003) The Coca-Cola Kashkaval Network: Belonging and Business in the Postsocialist Balkans. Anthropology of East Europe ReviewVolume 25, No. 1
Lazitch, B. & Drachkovitch, M. (1986) Biographical Dictionary of the Comintern: New, Revised, and Expanded Edition. Stanford, CA: Hoover Institution Press,; pg. 224.
Pearson, R. (1983) National Minorities in Eastern Europe 1848 – 1945. London: McMillan.
Torsello, D. (2005) Memory, Space, and Time Perceptions in a Postsocialist Village of Southern Slovakia. Anthropology of East Europe ReviewVolume 25, No. 1.
Verdery, K. (1993) Ethnic Relations, Economies of Shortage, and the Transition in Eastern Europe. In: Socialism: Ideals, Ideologies and Local Practice. Hann, C., ed. Pp. 172-186. London: Routledge.

 

Цветомир Тодоров, "Граница ли е - няма заспала!" И все пак? Особености на добруджанската граничност и различията в индустриалното развитие на Българска и Румънска Добруджа през късния социализъм, като маргинализиращ фактор за трансграничните отношения


AttachmentРазмер
Marginalisation - Dobrudzha border.pdf313.06 KB

Антова, Св. Теренни записки. Горни Лом, 2012

Записи от март – април, 2012 година, село Горни Лом, община Чупрене

Зима на границата

 

Общи сведения:

Село Горни Лом се намира в Западна Стара Планина на 376 м. надморска височина, разположено по двата бряга на горното течение на река Лом. На запад над него се издига връх Миджур, който е 2 168 м. Селото се е проточило на 2-3 км. около реката. Името на селото означава – Горни от горното течение на реката, а Лом – буйна, ломяща сила на водата. Лева, равна и бърза река са трите притока, които се вливат в реката. Селото се намира на 30 км от град Белоградчик, на 80 км. от областния център – Видин, на 50 км от Монтана и на 150 км от столицата София. В района на селото има медна, желязна, волфрамова, молибденова руда; от скалите – гранит, сиенит и габро. Броят на населението е 820 души през 2007 година.

И.Т, видима възраст около 55 год., мъж, родом от селото, средно образование

Заставата

Заставата се намира в местността „Люта” . В миналото е имало пограничен пост в местността „Еличи трап”, после постът е преместен в мандрата, а след това е построена и Заставата, чиято постройка още стои. В района около нея в годините след 1989 година са построени няколко водни електроцентрали. В местността Средореци е бил пограничния пост, който два пъти е обезоръжаван от горниломци през 1923 година. По-късно по време на социализма в тази местност имаше пионерски лагер – масивна постройка на три етажа с осемдесет места, бунгала около нея за помощния персонал и ръководителите, имаше и място за събирания.

Д.Б., видима възраст около 80 год., жена, родом от селото, основно образование

Легендата за селото

Едно време разказва живели от другата страна на Стара планина, в село Равно Буче, днешна Сърбия, двама братя. Мизерували много там и решили да си намерят по-добро място у Балкана. Дошли отсам Балкана. Тръгнали по течението на реката и стигнали до днешното село Средогрив. Там решили да се заселят. Тръгнали да се връщат да преведат семействата си и решили да спрат да починат. Имали само хляб. Единият брат бил ловец, а другият брат бил рибар. Запалили огън. Вървял ловецът през гората и видял елен. Прострелял го с пушката и тръгнал след него по следите му. Намерил го да лежи пред олтара на мъничка църква. Другият пък брат при реката намерил воденица. Двамата отишли в църквата и се смаяли от красотата й. Решили, че трябва да се заселят около нея, за да не пустее.

Развитие на поминъка

(Из книгата на Любен Антова Милицин, Извадки и допълнение към миналото на село Горни лом, община Чупрене, област Видин, с. Горни лом, януари 2007 г.).

ПК Доверие е основана през 1920 година. Открити са няколко магазина, дъскорезна работилница, мандра, развива се виларство. В центъра на селото се построява двуетажна сграда – на първия етаж е кооперацията, а на втория – Кметството и читалището.

Горското стопанство се разкрива през 1950 година.

ТПК „23 септември” се създава през 1951 година. До 1990 година в него работят над 200 души.

ТКСЗ се учредява през 1958 година. Развива се главно животновъдство – овце и телета за угояване. Работели в него над 160 души.

  • Училището в селото се открива през 1848 година. 1904 година е построено училище с четири класни стаи. 1921 година се открива прогимназия. През 1966 година е построена съвременната сграда на училището.
  • 1961 година построена е фурната за хляб, пивница, млекосъбирателен пункт, лимонджийница.

 

  • 1965 година – смесен универсален магазин

 

  • 1970 година е открит паметника на площада в чест на загиналите в Септемврийското въстание.

 

  • 1972 година е построена здравната служба

 

  • 1973 година е построен стадиона, довършено е водоснабдяването, уличната мрежа е обновена, направено е подземно електрозахранване на училището, детската градина, киносалона, ремонтиран е пионерския лагер.

 

  • 1950 – 1985 година 95% от жилищният фонд е обновен. Всички домакинства са електрифицирани и водоснабдени.

 

След Видин и Белоградчик, селото се нарежда на трето място по производство на промишлена продукция на глава от населението в периода от 1960 до 1985 година.

 

Мъж, средно образование, 68 г. , роден в с. Горни Лом, живеещ в Белоградчик, бивш военен от системата на МВР:

1-ва гранична зона

Тук не си личеше толкова границата. Например там по Кулско имаше цели села разделени с телени ограждения – границата минава през двора му. Тук не беше така. Ние даже като сме се качвали на Миджур и някой път се засечеме на върха със сърби и сме си пили бирата на браздата. Изнасяхме по цели каси бира на гръб – тогава бяхме млади. Някой овчар се заблуди, мине оттам границата, но нищо, после го върнат.

Археология на границата

 

Е, когато идваха на събор роднини трябваше да имат разрешение, ние от тук се обаждаме в милицията и аз съм един вид гарант за тях. Диктуваме имената, егн-та; записват ги на мое име – аз съм им домакин. Кога ще дойдат, кога ще си тръгнат. Жена ми в паспорта – зеления, имаше гранична зона. Една година бяха тръгнали с децата за събора, а аз бях дежурен в Милицията тогава и тя си забравила паспорта. И на Фалковец, където започваше граничната зона, там имаше дървена граничарска будка, я спират за редовна проверка. Тя се опитала да каже, че е съпруга на еди кой си катаджия от града – аз тогава бях началник на КАТ. Ама не минава – ония момчета не са и чували за мен. И я върнаха. Тя обръща колата, идва си обратно в града, взима паспорта и се връща. Няма жена, няма с малки деца – такъв беше редът тогава.

Терен от влака Видин – София - Видин,

януари 2013:

Мъж, роден 1946 г., средно образование, работил е в сферата на строителството и участвал в строенето на различни обекти за нуждите на гранични войски в пограничните райони. Роден в село Гъмзово, живял в София, но когато започват през 80-те на ХХ век да разселват етнически турци от смесените райони, се прибират обратно цялото семейство поради реалната възможност в къщата им да бъде настанено турско семейство. След това се премества да живее във Видин.

Граничните зони

Имаше гранична зона 1 и 2. Във втора гранична зона можеше да се ходи навсякъде – в първа, не. Аз имам сестра, омъжена в Балей. Там не можех да ходя. Трябваше да заявиш в милицията – имената, номер на паспорт и ти отговаряш за тях. Ма то бяха страшни мрежи, ограждения – ненормална работа! Но то беше най-вече, защото от Източна Германия идваха много туристи тогава и от тука бягаха за Западна Германия и за Запада… Те пазеха от тук да не се излиза. Сърбите нямаха какво да пазят.

Сръбска музика, сръбска телевизия

На Панаира (Видинският търговски панаир, провеждан всяка година есента по времето на социализма – бел. на записвача) сръбска музика не даваха да се свири и да се слуша. Сръбското беше забранено. Сръбската телевизия беше забранена – даваха западни филми. Новините им бяха истински за Чернобил научихме първо от там. Мостът на Белослав като пропадна през 77-ма година нашите тук обявиха, че жертвите са само 7, а те бяха над 180 човека. Криеха много, а сърбите – не. Румънската телевизия също беше забранена. Заглушителите – локаторите не можеха да заглушат сигнала. В София не можеха да хващат, но ние тук и сръбска, и румънска телевизия си гледахме. Заглушители имаше в Брегово, в Белоградчик на кулата, но сигналът беше силен и не можеха да го заглушат. Даже бай Тошо критикуваше: „Вие там много сръбско слушате!”

Друг мъж, роден в Бойница, завършил Търговската гимназия в Монтана, бивш финансов ревизор в Министерство на финансите, роден 1943 година. Се намесва в разговора:

Социализъм; Югоембарго и търговия

„Ами то е ясно кой беше по-добре тогава – разбира се, че сърбите. Аз да си взема касетофонче за Варбург-а. Що ли ми требваше да си купувам, ама на… Баща ми гледа зайци тогава да мога да събера точки, да си купя долари, че да си взема касетофончето.

…А иначе по време на югоембаргото търговията с бензина беше много на мода, особено сред лекарите тука във Враца.

Първият мъж: …всичко се продаваше тогава. Калоянчев и Мутафова – ей такъв беше театъра на границата – всичко се продаваше и всички го правеха. Бабичка на моторче без двигател, бута го. И аз съм продавал – всеки ден съм ходил (Аз: Колко пъти в месеца имахте право?)  Всеки ден съм ходил. Тука до 2000 – та година. Аз не през Връшка чука, на мен ми беше близо през Брегово...

Първи опити за самостоятелен бизнес след 1989

Финасовия ревизор: Аз да ви кажа, че от всеки икономист търговец не става . Аз съм правил опит. От София, от Илиенци намерих една връзка и ленени чаршафи ще продавам. Доставиха ми ги. Абе и аз и жена ми продавахме, продавахме и по осем комплекта продадохме. Ми другите кво да ги правим? На балдъзата, на сестра ми, на майка ми и на тъщата – ми не можем да продадем на никой друг! А! И на кръстницата... Рекох: «Жена, ние с теб продадохме по 8 комплекта, имаме двама сина – по 20 комплекта на всеки и другите ги давай на който намериш. И края на годината отивам – закрих фирмата и край.

* * *

Още за търговията по време на Югоембаргото

Записвач: Добре де, какво друго освен бензин, изнасяха към Сърбия, питам аз малко по-късно.

Мъжът от Гъмзово: Всичко, бе всичко – сирене, кашкавал.

Ревизорът: Намираха си начини и го изнасяха с тенекии и печелеха някои. Мъжът от Гъмзово: Ама сърбите бяха хитри – те дойдат и накупят от магазина в село всичко и застанат малко по-нататък и го продават. Хората мислят, че те от Сърбия го носят и купуват, а те го купили малко преди това от селския магазин. Сърбите са търговци...

AttachmentРазмер
Antova_Sv_Terenni_zapiski_Gorni_Lom_2012.doc47.5 KB

Георгиева, А., Г. Маринов, М, Недялков, Д. Григоров. Бягство от НРБ в четири епизода

Икономичекси промени и последвали миграции в Белоградчишко

AttachmentРазмер
(доклад) (Пилева, Попова).pdf146.28 KB

Крстић, Д. Сабор на Кадибогазу: Прилог познавању граничних сабора. - Теме, 4/2011, стр. 1575-1604

Крстић, Д. Сабор на Кадибогазу: Прилог познавању граничних сабора. - Теме, 4/2011, стр. 1575-1604

dejkrst@verat.net 

Резиме

Рад представља прилог познавању феномена српско-бугарских граничних сабора на примеру Сабора на планинском превоју Кадибогаз између Књажевца у Србији и Белоградчика у Бугарској. Углавном на основу новинских чланака из српске штампе, али и других извора, Сабор се прати кроз време и смешта у историјски контекст – разматра се његова улога у одређеним макро и микро политичким и друштвеним миљеима. Он је сложена и слојевита друштвена појава, а анализом су издвојене његове четири функције: 1. функција сусрета људи, 2. трговачка функција, 3. забавна функција и 4. политичка функција. Свака од њих се посебно разматра.

 

Кључне речи:   гранични сабори, сусрет људи, трговина, забава, политика

 

Лагано се уздижући од свог почетка, Вршке Чуке код Зајечара, Стара планина после тридесетак километара јужно бива "пресечена" долинама реке Клисуре, са западне стране, која се улива у Тимок код Минићева (десетак километара северно од Књажевца) и Салашке реке, са источне стране, која се улива у Вештичку реку, а ова у реку Арчар, која се, пак, улива у Дунав код места Арчара. Пролаз кроз планину који су ове две реке направиле вековима је коришћен као пут између видинског Подунавља и тимочке долине, даље за јужноморавску долину (имамо потврде из римског и турског периода). Место које преставља "вододелницу" ових двеју река зове се Кади-богаз. Када је 1833. године билом северног огранка Старе планине постављена српско-турска граница, овај планински превој се нашао на њој, те су на њему, с једне и с друге стране границе, направљене карауле. Као место контакта, а и раздвајања, он је имао своју улогу у историјским догађајима, на жалост, углавном ратним. Значајан је био у време Белоградчичког устанка 1836. године, а затим и у време српско-турског рата 1876. године – руска и српска војска су, са бугарским добровољцима, одавде извршиле продор на територију Турске. После Берлинског конгреса 1878. граница, која је настављена и јужније билом Старе планине, постаје српско-бугарска. Преко Кади- богаза је 1885. године, у српско-бугарском рату, српска војска извр- шила продор ка Белоградчику, а 1913. године у Другом балканском и 1915. године у Првом светском рату бугарска војска ка тимочкој долини. Године 1918. граница постаје југословенско-бугарска, што је фактички била све до 1991, формално до 2006, када поново постаје српско-бугарска.

Време настанка националних држава и прекрајања или покушаја прекрајања њихових граница, осим тога што је донело да у току Првог светског рата од 1915. до 1918. и у току Другог светског рата од 1941. до 1944. године граница на Кадибогазу фактички не постоји, резултирало је углавном тиме да она током XIX и прве половине XX века углавном буде мање-више "непријатељска" и "тврда". Ово се наставило и током друге половине XX века, због два различита социјалистичка концепта у Југославији и Бугарској, као и касније, током 90-тих година, такође због различитих политика, сада у односу на Европску унију и НАТО пакт. Ипак, и у временима непријатељстава или подозривости било је политичких снага које су, у складу са макрополитичким условима, на међудржавном нивоу радиле на зближавању српских и бугарских држава и народа. Повремена "отопљавања" односа манифестовала су се и интензивнијом пограничном сарадњом у појединим периодима на нивоу пограничних општина и округа и општинских, окружних и регионалних управних, културних, спортских и других институција. Један вид локалне пограничне сарадње јесу и гранични сабори, који су се одржавали на појединим местима дуж целе српско-бугарске или југословенско-бугарске границе, на местима која су одувек представљала и тачке комуникације. Реч је о отварањима границе једанпут годишње формирањем међузоне од неколико стотина метара у коју могу ући, имати контакте и забављати се грађани и једне и друге државе. Гранични сабори су битна карактеристика српско-бугарског пограничја, а један од њих је и Сабор на Кадибогазу.

САБОР НА КАДИБОГАЗУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

 Сабор на Кадибогазу је први пут отворен 1925. године (Материјал о Сабору, 7). Можемо претпоставити да је он последица "отопљавања" односа између балканских држава после Првог светског рата. О првим саборима 20-тих година двадесетог века имамо штуре податке. Они су били сусрет пријатеља и рођака са обе стране границе, који су носили јело и пиће, постављали на ливади и заједнички обедовали размењујући информације једни о другима, а, како је записано, било је и песме и надсвиравања (Материјал о Сабору, 8). Дакле, Сабор је, према овим подацима, имао искључиво функцију сусрета ужег круга људи са обе стране границе, из пограничних села, и њихове заједничке забаве. Из овога се види да је организовањем сабора, односно отварањем границе, власт на неки начин повлађивала жељи локалног становништва да остварује контакте. Читава српско-бугарска граница, скоро по правилу, раздваја, ако не увек исто, оно веома слично становништво у етно-културном погледу. Тако и овај део границе раздваја становништво које чак носи, и данас, заједнички регионални етноним Торлáци, иако се становници с једне и друге стране границе национално осећају у складу са државама у којима живе – источно од границе као Бугари, а западно као Срби. Но, разлог дружења и блискости људи с једне и друге стране границе није само због сродности у етно-култури. Појединачни контакти, посебно између пограничних села Ново Корито са српске и Салаш са бугарске стране, између којих се Кадибогаз налази, били су интензивни и раније. Треба имати у виду да у току Првог светског рата од 1915. до 1918. године овде није било границе и да је било интензивних контаката, толико да чак има и више случајева удаје девојака из Новог Корита (као мањег и сиромашнијег) у Салаш и друга белоградчичка села.

Нажалост, немамо много података о саборима на Кадибогазу између два светска рата. Због тога велику вредност има један опис овог сабора из 1939. године, објављен у београдском дневном листу Политика (Политика 1939). Из овог чланака сазнајемо да је тродневни Сабор отворен 22. јула и да је обновљен после извесне паузе због "отопљавања" односа између двеју држава ("после успостављања присних веза између наше земље и суседне Бугарске"). Дакле, не знамо после којег "захлађења" односа је Сабор прекинут (можда после убиства Краља Александра 1934. године, у којем су учествовали и бугарски терористи), али можемо претпоставити да је до успостављања присних веза дошло приликом приближавања Југославије Централним силама крајем 30-тих година прошлог века, оличеног у политичкој фигури кнеза Павла.

Из овог чланка видимо да Сабор и даље има функцију сусрета пријатеља и рођака, али сада и, много више, уопште сусрета људи и заједничке забаве. Мада процене броја људи у новинским извештајима никада нису сигурне, по овом извору, на отварању је било преко 6.000 људи са бугарске и 3.000 са српске стране, у току првог дана укупно око 10.000 људи, а у току три дана званичници су очекивали 30.000 људи. Иако је отварање било заказано за 9 сати, свет је почео од самог сванућа да пристиже у великом броју из читавог реона с једне и друге стране границе. Дакле, заинтересованост локалног становништва је била веома велика. У девет часова је почела свечаност, која је претходила самом отварању граничне линије и коју су присутни могли да посматрају свако са своје стране. Сви су једва чекали отварње границе. Аутор чланка овако описује отварање границе после завршетка свечаности:

"Свет који је већ био прекрилио пропланке с једне и с друге стране сле- гао се само још да прекорачи белу линију која их дели једне од других и узбуђено се комеша. Лица су била радосна, очи једних и других [су] радознало мотриле и претраживале у гомили своје знанце или сроднике с друге стране.

- Граница је отворена, чује се глас граничних официра.

Свет се ускомешао и једна страна полетела је према другој и слиле [су] се као две велике предвојене реке при саставу. Ту више није могло бити ни поздрављања. Све се је некако сплело у ковитлац. Свет је само радознало хрлио на другу страну. Већина на другој страни нису имали никог свог, чак ни познаника, али их је понела радозналост само да пређу на другу страну."

Атмосфера у току дана надаље се описује следећим речима:

"Иако је врућина била скоро страшна, свет је ипак као бујица прелазио с једне на другу страну. На сто до двеста метара с једне и друге стране граничне линије биле су многобројне шатре, музика је бучно свирала, а пред смирај дана почело је коло. Играло се и веселило. Људи с једне и друге стране границе и они који нису имали знанаца нашли су их. Али никог место није држало, и ако је ко био на оној страни, поново је, по трећи и четврти пут, прелазио на другу страну границе.

У сутон граница је затворена. Ко се на којој страни затекао у међупростору, могао је остати до зоре, кад се поново отвара граница, што ће се тако понављати закључно до сутра увече, кад ће бела линија постати поно- во граница преко које се не може без нарочитих исправа."

Осим што је добио функцију сусрета људи уопште, Сабор је добио још једну функцију – он представља и арену за заједничку манифестацију пријатељске и добросуседске политике двеју држава од стране представника локалних политичких, државних и верских структура, под окриљем једне и друге државе са наглашавањима њихових симбола. На самој граничној линији била су подигнута два славолука. Један је био окренут ка Србији, са сликом краља Бориса и чланова краљевског дома и са натписом: "Добро дошли, браћо, Југословени!". С друге стране је био славолук са сликама краља Петра II, краљице Марије и намесника кнеза Павла и са натписом "Добро нам дошли, браћо, Бугари!". Поред граничне линије виле су се југосло- венска и бугарска застава. У девет часова, пре отварања границе, на импровизованом олтару између два славолука по два српска и бугарска свештеника почела су молепствије за дуг живот краља Петра II и краља Бориса "и међусобну слогу два братска народа". Присутни су званичници, са српске стране начелник Тимочког округа, командант Граничног одреда, два народна посланика, гранични официри и представници сеоских општина, а са бугарске председник Општине Белоградчик, помоћник команданта Пука, један народни посланик, председник сеоске Општине Салаш и други. На јектанија свештени- ка је одговарао певачки хор из Салаша. По завршеном богослужењу, бугарски свештеник "поздравио је најпре све учеснике овог традиционалног братског састанка, истичући значај блиске узајамности између два братска народа. Рекао је да православна црква Бугарске и Југославије настоји да ти односи буду што ближи. Даље одао је пошту Блаженопочившем Краљу Александру што је са Краљем Борисом дао пример свету како треба радити на делу светског мира."

На крају је изразио жељу "да наша два братска народа буду и даље вођена путем мудрости и зближења."

Након тога српски свештеник је, између осталог, рекао:

"Пре него што се будемо састали овде на овом месту, пре него што будемо удружили своја братска срца, пре него што будемо саопштили своје истоветне мисли и своја братска осећања, ми се помолисмо за мир и слободу два братска народа, једне крви, једне вере и једне традиције."

Његов говор је ватрено деловао на људе, те се, нарочито на по- мене краљева и имена народа са српске стране проламало: "Живео!", а са бугарске "трократно: Ура!". По говору и једног професора из Књажевца, бугарска музика је интонирала југословенску и бугарску химну. У подне је на српској караули одржан заједнички ручак представника српске и бугарске стране. Домаћин је био српски поручник, вероватно командир карауле. Са бугарске стране су присуствовали околијски начелник из Белоградчика и народни посланик "са још осам претставника цивилних и војних власти са границе и из Белограчика, Лома и Салаша".

На крају ручка околијски начелник

"у име бугарских гостију и бугарског народа напио је здравицу Њ. В. Краљу Петру II, наглашавајући да је жеља бугарског народа да ова граница никада више не буде арена за проливање братске крви. На то је напио здравицу бугарском Краљу срески начелник [Тимочког среза]".

Да ли је Сабор одржан и 1940. године, не знамо, а онда наступа период Другог светског рата, када, иако је тимочки крај био у немачкој (а не у бугарској) окупационој зони и под српском недићевском влашћу, границе фактички није било, те су контакти међу становницима пограничних села, посебно између Новог Корита и Салаша, поново били интензивирани.

САБОР НА КАДИБОГАЗУ КРАЈЕМ 50-ТИХ И ПОЧЕТКОМ 60-ТИХ ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

 Пред крај Другог светског рата и пре његовог завршетка, почетком 1945. године, када је тимочки крај већ био ослобођен, дешавају се погранични пријатељски контакти. У њиховој позадини је пријатељство Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова. На пример, среска културно-уметничка група из Андрејевца, данашњег Минићева, одлази у дводневну посету Белоградчику, а приликом овог сусрета  манифестовано  је  пријатељство  и  братство  (Торлак  2004,  11; 2011а; 2011б). Међутим, вероватно због проблема везаних за последице рата и за утемељење нових политичких и друштвених система, наредне три године се није смогло снаге за граничне саборе, а већ 1948. године се појавио проблем сукоба Титових југословенских комуниста са Информбироом. Југославија и Бугарска постају непријатељске државе. У локалном листу Тимок налазимо чланке, на пример, са следећим насловима: Како се врши "бољшевизација" Бугарске (Тимок 1951), Бугарски терориста убио нашег граничара на југословенској територији (Тимок 1952), Шест бугарских шпијуна осуђено на казну строгог затвора (Тимок 1953). Убиство југословенског граничара десило се баш на караули између атара Новог Корита и Салаша, суседној караули Кадибогаз, и снажно је узбуркало друштвену јавност тимочког краја. Непријатељство траје током читаве прве половине 50-их година.

"Отопљавање" односа између Совјетског савеза и Југосавије, оличено у споразуму Никите Хрушчова и Тита, донело је и "отопљавање" српско-бугарских односа, па и обнављање међуграничних српско-бугарских сабора. Према локалном листу Тимок, мада нема директне потврде о обнављању, изгледа да су Сабори на Кадибогазу и на Вршкој Чуки код Зајечара обновљени 1958. године и одржавани су још наредне четири године, до 1962. О Сабору на Кадибогазу у овом периоду имамо само четири мања чланака из листа Тимок, од којих се један односи на 1958, други на 1959, а преостала два на 1962. годину1. Из првог чланка сазнајемо да је Сабор 1958. године трајао само један дан, у недељу 17. августа, од 6 до 18 часова. Самом отварању присуствовало је близу 9.000 грађана Југосавије и нешто мање грађана Бугарске, укупно око 15.000. Овај чланак нам открива, у односу на предратни Сабор, нову, привредну, димензију:

"На самом граничном прелазу у току дана били су отворени штандови многих трговинских и угоститељских предузећа из југословенских и бугарских пограничних места (Тимок 1958а)."

Из другог чланка, који извештава о овој манифестацији 1959. године, види се да је Сабор такође трајао само један дан, у недељу 16. августа. Присуствовало је око 7.000 југословенских и око 15.000 бугарских грађана. Такође су били отворени штандови многих трговинских и угоститељских предузећа (Тимок 1959а). У трећем чланку, првом од два из 1962. године, поред сабора на Вршкој Чуки код Зајечара и Зеленој Бари код Ковилова у општини Неготин, најављује се и Сабор на Кадибогазу. Каже се да ће граница бити отворена у току целог дана, 12. августа, и

"...биће приређен културно-забавни програм, а разноврсним изложбама и паноима приказаће се достигнућа на свим пољима друштвеног живота у две суседне земље."

Каже се да се, као и прошле године, на саборима неће продавати индустријска роба, радиће само угоститељске радње, а моћи ће да се купе само прехрамбени производи. У четвртом чланку, другом из 1962. године, којим се извештава о овом догађају, види се да је заиста и одржан 12. августа, да је граница била отворена од 7 до 18,30 часова. Присуствовало је око 7.000-8.000 бугарских и преко 2.000 југословенских грађана. Преко паноа и изложених предмета грађани су могли да се

"упознају   са   привредним   достигнућима   обе   земље   (Тимок   1962а; 1962б)".

Недостатак новинских извештаја о Саборима на Кадибогазу 1960. и 1961. године, с обзиром на то да је ствар државно била диригована а да су се други сабори нормално одржавали, највероватније не значи и њихово неодржавање. Према недостатку новинских извештаја а и једној усменој потврди (Тонко Иванов), већ 1963. и наредних година Сабор на Кадибогазу више није организован.

Штуре податке о петогодишњем одржавању Сабора на Кади-богазу донекле можемо надоместити подацима о Сабору на Вршкој Чуки, који су дати у неколико краћих (Тимок 1958б; 1958в; 1959б; 1959в;  1960а;  1960б;  1961а)  и  једном  исцрпнијем  чланку  (Тимок 1961б) у Тимоку, као и у једном опису Сабора који је у листу Недавне информативне новине објавио књижевник Живојин Павловић (Павловић 2010, 142–45). Потврђује се функција Сабора ради сусрета рођака и пријатеља и њиховог заједничког дружења (објављена је и фотографија на којој на ливади заједнички обедују), велика заинтересованост обичних људи за Сабор, као и огромна посећеност. Ту је и забавни карактер – изводи се богат културно-уметнички програм, а кафане су препуне. Потврђује се привредна функција Сабора: постављани су штандови угоститељских и трговинских предузећа, продавана је роба од стране привредних и трговинских предузећа, чиме је оствариван велики малогранични робни промет. Као да између редова читамо и извесно ривалство између две државе, из података да су програми организовани одвојено, свако са своје стране границе, да су са бугарске стране биле слике Стаљина и комунистичке пароле које упућују на ревизионизам, да су привредне, пољопривредне, културне и политичке организације обе земље изложбама и паноима приказивале достигнућа на свим пољима друштвеног живота. Године 1961. и 1962. индустријска роба на захтев бугарске владе није продавана, само је била изложена, а могли су се куповати само прехрамбени производи. За сада немамо потврду, али ова врста привредне подозривости, а и општепозната подозривост "чврстог" социјалистичког система у Бугарској и према другим чињеницама из суседне земље другачијег социјалистичког концепта и са западњачким примесама (на пример, забавна музика, која је пласирана и на овој манифестацији), може бити разлог укидања Сабора.

САБОР НА КАДИБОГАЗУ ОД 2001. ГОДИНЕ ДО ДАНАС

 Крајем 70-тих и током 80-тих година XX века интензивира се погранична сарадња на нивоу општина Књажевац и Белоградчик, између управних, културних, просветних, спортских и других институција, али она није нашла израза у граничним саборима. Бурне 1990-те године, у којима се десио распад Југославије и велика економска и уопште друштвена криза у Србији, међународне санкције, рат Србије са НАТО-ом, као и непоклапање политика у односу према Европској унији, без обзира на "отварање" граница Бугарске, скоро да су у потпуности прекинуле класичну пограничну сарадњу (контакти између појединих организација). Ипак, на иницијативу Министарства иностраних послова Бугарске, у чијој позадини је жеља општина Белоградчик и Књажевац (жеља за контактима у пограничју никада није престала), у лето 1991. године покренута је иницијатива за отварање Граничног прелаза Кадибогаз. Током следећих петнаест година, до 2005, иако две општине иницијативу покрећу више пута, државни органи обе државе је прихватају, али одуговлаче коначно решење. На одуговлачење је утицало и стање у Савезној Републици Југославији, односно Србији и Црној Гори. Године 2007. председници држава Борис Тадић и Георги Прванов потписују споразум о отварању прелаза (Братство 2007; Торлак 2007а), а 2009. године гаратификује и Народна скупштина Републике Србије. Међутим, иако су сви међудржавни споразуми потписани и ратификовани, прелаз до данас није отворен, углавном због незаинтересованости двеју државних бирокаратија и недостатка финансијских средстава за инфраструктуру прелаза (Хронологија).

Одмах после пада режима Слободана Милошевића, обе државе су на истом, проевропском, курсу. Истог тренутка у читавом српско-бугарском пограничју почиње да се интензивира погранична сарадња, која карактерише читаву прву деценију трећег миленијума и са истим, па и јачим, интензитетом улази у другу деценију. Ни годину дана после смене власти у Србији, у лето 2001. године, на основу договора кмета (председника општине) Белоградчик Емила Цанкова, представника Демократске партије у Бугарској и председика привременог Општинског већа Општине Књажевац Јована Исакова, представника Демократске партије Србије, односно коалиције Демократска опозиција Србије, Сабор на Кадибогазу се, после безмало четири деценије, поново организује (Јован Исаков), а од тада сваке године до данас. Он је, може се рећи, само почетак и током следећих година веома значајан део веома успешне пограничне сарадње између општина Белоградчик и Књажевац, која је постала важан део општинских стратегија, и која се у међувремену разгранала (мада јој још увек недостаје и привредна димензија), са тендецијом да се и даље шири. Њен стожер је заједничко настојање да се на Кадибогазу отвори и гранични прелаз. Сабор на Кадибогазу је, за сада, једини обновљени гранични сабор у Тимочкој крајини.

Први новообновљени Сабор на Кадибогазу, одржан 21. јула 2001. године, са по једним чланком пропратили су Новине књажевачке (са две фотографије) и зајечарски лист Тимок. Према чланку из Новина књажевачких, Сабор су свечано отворили кмет Белоградчика и председник општинског већа Књажевац. Са српске стране ту су били и начелник региона Зајечар, епископ тимочки и гости из општина Књажевац и Зајечар. Са бугарске стране били су митрополит видински, отправник послова бугарске амбасаде у Београду, заменик председника видинског округа, председник Извршног одбора општине Белоградчик. Приређен је и културно-забавни програм, у којем су са српске стране учествовали Културно-уметничко друштво ИМТ, дувачки оркестар "Златне грубе" и три песника, сви из Књажевца, а са бугарске хор "Колибри", група "Мани мани", дечија играчка група и староградски певачки састав, сви из Белоградчика, као и играчка група "Лом" из града Лома. На бугарској страни било је ви- ше десетина продајних тезги, а на српској тезге књажевачких фабрика млечних производа "Џерси", алкохолних пића и сокова "Џервин" и мотокултиватора "ИМТ". На сабору је било око 2.000 људи (Новине књажевачке 2001). У чланку из Тимока пише да је одржан Сабор којим је обновљена сарадња између општина Књажевац и Белоградчик, да су се присутнима обратили челници књажевачке и белоградчичке општине, отправник послова бугарске амбасаде у Србији, епископ тимочки и митрополит видински, а додаје се и:

"Српске и бугарске делегације разматрале су могућности отварања граничног прелаза 'Кадибогаз' (Тимок 2001)."

Према казивањима, приликом самог отварања било је проблема са српским полицијским и војним органима, који су припадали естаблишменту бившег режима и били у раскораку са новим демократским властима. Они у почетку нису дозволили улазак српских грађана у међуграничну зону само са личном картом, како је раније договорено, али су на притисак то ипак учинили (Јован Исаков, Владан Радовановић).

Године 2002. Сабор су такође пропратиле Новине књажевачке. Сусрет је био тродневни, трајао је 19, 20. и 21. јула. Ту су се нашли званичници општина Књажевац и Белоградчик, амбасадор Бугарске у Југославији и представници српске и бугарске цркве. Изведен је заједнички културно-уметнички програм. У име Књажевца наступили су један песник, трубачки оркестар и једна вокална солисткиња. Чланак преноси и жељу житеља две општине да се овде отвори и гранични прелаз, чиме би се начинио значајан помак у области економске, туристичке и друге размене (Новине књажевачке 2002).

Нажалост, опис Сабора 2003. године не постоји у локалној српској штампи. Од 2004. године до данас Сабор је пропраћиван у локалном листу Торлак. Четири Сабора, од 2004. до 2007. године, пропраћена су краћим информативним чланцима. Краћим чланцима, такорећи кратким вестима, Сабори 2004. и 2006. године пропраћени су и у листу Тимок. Према Торлаку, године 2004. Сабор је трајао два дана, 24 и 25. јула. Организатори Сабора су општине Књажевац и Белоградчик. У присуству њихових представника изведен је културно-уметнички програм. Граница се прелазила само уз личну карту, на граници су се срели пријатељи и рођаци, а већина је овај скуп искористила за шопинг (Торлак 2005). У Тимоку се потврђују поменути датуми одржавања, као и присуство представника двеју општина. Аутор чланка каже и:

"Отварање границе оваквим поводима је на неки начин и гарантија за даљу сарадњу и дружење. Многи су то очекивали са нестрпљењем, да се виде са рођацима, пријатељима, пословним сарадницима, а већи број грађана је овде дошао ради трговине (Тимок 2004)."

Године 2005. Сабор је такође трајао два дана, 22. и 23. јула. Граница се прелазила уз личну карту. На обе стране су биле тезге са разноврсном робом и импровизоване кафане. И овог пута, срели су се пријатељи и рођаци. На бугарској страни је било много више кафана и тезги. Интересовање са српске стране је било огромно – колона паркираних аутомобила протезала се поред пута два-три километра од границе. Река људи непрестано је текла у оба смера. Посетиоцима из Србије најинтересантније су биле бугарске кафане, са особеним бугарским роштиљем. На бугарској страни је била постављена бина. Са ње су се првог дана Сабора, уз присуство више других званичника са обе стране, присутнима обратили, а затим и разменили поклоне, председници општина Белоградчик и Књажевац. Присутнима се обртио и изасланик епископа тимочког. Потом је на бини одржан културно-уметнички програм обе стране. Представници седам бугарских и четири српске општине, заједно са окружним представницима, повукли су се и одржали састанак о могућим пројектима у области инфраструктуре, са којима би се могло заједнички конкурисати код фондова Европске уније. Овај новински извештај, који је плод првог доживљаја Сабора аутора овог рада, садржи и две фотографије (Торлак 2006а).

Следеће 2006. године, према чланку из Торлака, Сабор је трајао три дана, од 21. до 23. јула. Граница се прелазила само уз личну карту, а на њему се уживало

"у чарима онога што балканским душама и те како паше: у јелу и пићу у импровизованим кафанама и трговини на импровизованим тезгама са најразноврснијом робом."

Као и раније, на бини на бугарској страни, 22. јула смењивали су се певачи, свирачи и играчи једне и друге земље. На Сабору је у току три дана продефиловало око 10.000 људи. И овог пута он је био повод за сусрет званичника са обе стране границе, који су разговарали о даљом пограничној сарадњи. Овај новински извештај садржи и једну фотографију Сабора (Торлак 2006б). Чланак из Тимока, потврђује време и дужину трајања Сабора и доноси податак да су границу званично отворила два председника општина.

"Ово је прилика за договор и сарадњу званичника два народа које граница спаја, а не раздваја", рекао је кмет Белоградчика, а председник Живковић истакао да: "Овај Сабор сваке године добија нове садржаје, а сарадња постаје све тешња, па се очекује да ће ускоро овде бити отворен међународни гранични прелаз. Народ жели да се дружи и размењује искус- тва, а два до три дана је мало."

Од званичника је био присутан и амбасадор Бугарске у Србији. Неколико хиљада људи је разгледало и куповало робу и уживало у храни и пићу (Тимок 2006).

За Сабор 2007. године, поред уобичајног поправљања пута Минићево-Кадибогаз "крпљењем" рупа и чишћењем са стране, асфалтиране су и неке веће деонице кроз село Ошљане (Торлак 2007б).

Према новинском извештају о Сабору ове године, који садржи и две фотографије, границу су сечењем врпце на граничној линији отворили кмет Белоградчика и председник општине Књажевац. Потом су од стране девојака обучених у српске и бугарске народне ношње по- служени хлебом и сољу. Они су изразили задовољство што је Сабор све масовнији и што се усталила пракса преласка границе без пасоша, само са личном картом. Забележено је да је потом, уз присуство делегација суседних општина и представника бугарске амбасаде у Београду и царина, полиција, војски и цркава обеју држава откривен споменик српско-бугарској сарадњи на самој граници са бугарске стране. И овај сусрет је био прилика о отварању граничног прелаза, који је тада очекиван у пролеће наредне године. Културно-уметнички програм су извели трубачи из Србије и културно-уметничка друштва, певачи и приповедачи обеју земаља. Људи су дошли да се сретну са пријатељима и рођацима, као и да пазаре разноврсну робу, које је више било са бугарске стране (Торлак 2007в).

Од осмог Сабора после обнављања, 2008. године, и сваке наредне године до данас (2009, 2010, 2011.) он је и предмет антрополошког посматрања од стране аутора овог рада, и то из угла инсајдера (званичног госта као председника Завичајног друштва Тимочана- Торлака из Минићева и уредника и извештача листа Торлак, који објављује ово Друштво). Детаљнији емпиријски извештаји са прва три Сабора, са доста фотографија, објављени су у листу Торлак, а четврти ће, такође у њему, бити објављен.

Године 2008. Сабор је такође трајао три дана, 18, 19. и 20. јула. Главни дан је био субота 19. јул.

"Већ по традицији, овде се стекло много света са обе стране границе, са много позитивне енергије, да тргује, да види заједнички културно-уметнички порграм, да се проводи у импровизованим кафанама, да купи робу из суседне земље и да се сретне са пријатељима. Ово је, као и до сада, била још једна прилика за сусрет званичника пограничних крајева две земље, прилика да се још једном потврди и још више унапреди, и на званичном нивоу, све чвршће пријатељство. Ове године је, чини се, сусрет званичника био свечанији него икад."

Општина Књажевац се потрудила и ове године да се пут ка Кадибогазу среди крпљењем рупа и чишћењем са стране. За разлику од претходних година, када су са српске стране биле велике гужве због мноштва аутомобила, ове године је, по први пут организован обележен паркинг са редарима. За организацију Сабора је, у име општине Књажевац задужен представник општинског Јавног предузећа "Развој", а са бугарске један општински службеник. Пријатно искуство су и

"насмејана и весела лица граничних полицајаца, који на овом пункту ефикасно и небирократски, остављајући одличан утисак, прегледавају личне карте."

Наилази се на српске кафане (једна са живом музиком), у којима су углавном Бугари, жељни српског роштиља и музике. На другој страни су бугарске кафане са другачијим менијем, тезге са робом и заједнички културно-уметнички програм на импровизованој општинској бини. На самој граничној линији је, изнад пролаза разапето платно са натписима, са српске стране на бугарском "Добре дошли", а са бугарске на српском "Добро дошли". На граничној линији је, са српске стране, мала изложба о српско-бугарској невладиној организацији Еврорегион Стара планина, о самом Сабору и селу Новом Кориту. Аутор изложбе је директорка књажевачке Туристичке организације. Одмах поред границе са бугарске стране је, прошле године откривен, споменик српско-бугарској сарадњи, на којем на бугарском и српском пише:

"На овом месту по традицији сваке године срећу се Срби и Бугари, као добри пријатељи, суседи и словенска браћа. Нека заувек кроз векове буде добросуседство и узајамно уважавање два народа. 2007."

Летња врућина не смета људима да лагано шетају, разгледају и купују понешто од разноврсне робе. Са бугарске стране близу граничне линије су и штандови општинских туристичких организација Књажевца и, из Бугарске, Белоградчика, Чупрења и Вршеца. На устаљеном месту са бугарске стране, близу самог прелаза, импровизовани шатор је за сусрет званичника. Ту се окупљају, врше договоре и касније заједнички ручају. По доласку важног госта, министра унутрашњих послова Бугарске, који је пореклом из северозападне Бугарске, сви одлазе до поменутог споменика. Заједнички венац пр- во полажу председници општина Књажевац и Белоградчик, а затим и поменути министар и управник Области Видин. Сви званичници одлазе до бине и пењу се на њу. Бугарска представница окупљеном народу преко микрофона представља бугарске, а српска српске званичнике. Говор држи кмет (председник општине) Белоградчика (који има порекло и из Новог Корита), а затим и председник Општине Књажевац. Говор потом држи поменути министар, а затим и митрополит видински, који потом са својим и српским свештеницима, које представља књажевачки парох, одржава заједнички обред водоосвећења. Затим говоре држе отправник послова српске амбасаде у Софији и генерални конзул Бугарске конзулата у Нишу. Сви говорници су изразили наду и жељу да ће се ускоро отворити гранични прелаз (с обзиром на то да су се за то стекли сви услови) и

"да ће граница, уместо три дана у време Сабора, бити отворена свих 365 дана".

Од званичника на бини су били и председник Регионалне привредне коморе Зајечар и секретар Првредне коморе Видин, директор Регионалне агенције за развој источне Србије, конзул Бугарске у Нишу, кмет општине Грамада у Бугарској, председник и заменик председника Општине Калафат у Румунији, кмет села Салаш и председник Месне заједнице Ново Корито, високи представници локалних полиција, граничних полиција, царинарница и противпожарних служби двеју држава. По овом званичном делу позорницу преузимају српски и бугарски ансамбли, који следећих неколико сати изводе културно-уметнички програм. Пре заједничког ручка на месту предвиђеном за званичнике, председници општина Књажевац и Белоградчик потписали су декларацију, коју чини следећи текст на бугарском језику:

"Међународни сабор на прелазу Кадибогаз код села Салаш, Република Бугарска, и Ново Корито, Република Србија, одржан је од 18. до 20. јула 2008. године. Тако је настављена једна добра традиција, чији почеци датирају из средине двадесетих година прошлог века.

Ми, учесници Сабора, изражавамо жељу два блиска словенска народа за једном бољом будућношћу - за просперитет и бољу економску и културну сарадњу. Људи с обе стране границе искрено се надају да ће се у блиских четири-пет година остварити њихова давнашња жеља - сада већ и после потписивања споразума председника две државе Георги Прванова и Бориса Тадића, да на овом месту буде отворен гранични контролни пункт. Убеђени смо да ће то помоћи ширење контаката између две земље – ширење блиских пријатељских односа, још бољег партнерства и озбиљне бизнис сарадње (Торлак 2008)."

И 2009. године Сабор је трајао три дана – 17, 18 и 19. јула, а главни дан је био субота 18. јул. Као и претходиних година, стекао се велики број људи са обе стране границе.

"Сви очекују оно што се већ годинама у ово време и на овом месту деша- ва: да се виде са пријатељима из суседне земље, да се лепо проведу у некој од кафана са суседне стране границе, да погледају леп културно-уметнички програм, који се заснива на народним традицијама два народа, и да тргују, пре свега да купе нешто од онога што се нуди на тезгама припадника суседног народа."

И ове године сређен је, поправљањем и чишћењем са стране, пут ка Саборишту. Такође је организован импровизовани паркинг са редарима и полицијом. Због кише претходног дана, стаза ка Саборишту је блатњава. Ове године гужва на српској страни је већа – има више кафана и тезги него раније. На самој граничној линији је и ове године исти натпис са "Добре дошли" с једне и "Добро дошли" с друге стране. Мали успон на месту преласка на бугарску страну ове године је претворен у уређене степенице. И ове године је на бугарској страни много више кафана и тезги, бина за заједнички културно-уметнички програм, место за сусрете званичника и место за туристичку презентацију општина Књажевац и Белоградчик. Званичници се окупљају, полажу венац на споменик а онда одлазе до бине. Ту су председници општина Књажевац и Белоградчик, посланица у бугарској скупштини из белоградчичког краја, први секретар бугарске амбасаде у Београду, генерални конзул Бугарске у Нишу, председник општине Грамада у Бугарској, председници Новог Корита и Салаша, представници полиција, граничних полиција, царина, привредних комора, општински одборници са обе стране границе. Бугарска и српска водитељка представљају званичнике, свака из своје земље. Белоградчички и књажевачки пароси одржавају заједничко молеп- ствије, а затим кратке говоре. Говор затим држи кмет Белоградчика. Он износи податак да је ова година рекордна по масовности трговаца на Сабору – са обе стране их има око 500.

"Говорећи о значају Сабора, поменуо је да је он значајан као место сус- рета, јер са обе стране границе живи етнографска група Торлаци, чија традиција заслужује пажњу. Говори о братској сарадњи и о граничном прелазу који ће на овом месту бити отворен."

Затим говори и председник Општине Књажевац, а онда председници двеју општина размењују поклоне. Говори и посланица у бугарској скупштини, а потом почиње вишечасовни културно-уметнички програм. Званичници одлазе на заједнички ручак, који је ове године одржан у једној од српских кафана (Торлак 2009).

Године 2010. одржан је јубиларни, десети после обнављања, Сабор на Кадибогазу. Трајао је 23, 24, и 25. јула, а главни дан је био у суботу 24. јула.

"Сабор је, као и претходних година, био прилика за сусрете званичника с обе стране границе и њихово обраћање народу, као и за сусрете обичних људи, пријатеља и рођака, и за задовољавање потребе локалног станов- ништва за забавом и трговином."

И ове године уређен је пут до Саборишта и импровизован паркинг са редарима пре уласка у њега.

"Полиција у импровизованом пункту, постављеном на истом месту као и ранијих година, љубазно и са минимумом формалности пропушта грађане, који, осим са пасошем, могу на место Сабора да уђу и са личном картом."

Ове године је са српске стране границе понуда много богатија. Има много више кафана, које се простиру од самог полицијског пункта, што раније није био случај. У једној кафани пева познати певач Бобан Здравковић. Нешто ближе граничној линији су тезге са различитом робом, а ту су, као овогодишња новина, пре саме граничне линије и промотивни штандови књажевачких институција и организација: Туристичке организације, Удружења предузетника, Тимочког клуба и неких приватних фирми. На самој линији је, као и претходних година, платно са натписима добродошлице са обе стране на различитим језицима.

"Може се рећи да су ови натписи, на својеврстан начин, постали лична карта Сабора."

Делегације општина Књажевац и Белоградчик положиле су венце на Споменик пријатељства Срба и Бугара. Бина за заједнички програм, са столицама за гледаоце, због ширине простора, и ове године је на бугарској страни. На бугарској страни има и много више тезги са робом. На истом месту као и раније је и шатор за окупљање званичника. По окупљању, званичници су отишли до бине, изнад које је на бугарском језику писало: "10 година / Кадибогаз / Белоградчик и Књажевац".

Званичници су се поређали на бини, а онда је почео програм који су наизменично водиле српска и бугарска водитељка. Говори кмет Белоградчика, а затим и председник општине Књажевац. И један и други

"због јубилеја, десетогодишњице, некако свечарским тоном, говоре о историји Сабора и његовом значају, и овог пута наглашавајући блискост два братска словенска народа и изражавајући наду да ће у најскорије време бити отворен и гранични прелаз Кадибогаз."

Потом заједничко молепствије врше видински викарни епископ, белоградчички парох, изасланик епископа тимочког и књажевачки парох. Председници општина прво један другоме, а онда редом појединцима, институцијама и организацијама додељују захвалнице за допринос српско-бугарској пограничној сарадњи на овом подручју. На захвалницама на оба језика пише:

"Сабор на Кадибогазу, поводом 10 година од обнављања изражава захвалност [име појединца или организације] "за вечно пријатељство срп- ског  и  бугарског  народа"  /  српско-бугарска  граница  на Кадибогазу 24.07.2010. године"

Присутнима се затим обратио генерални конзул Бугарске у Нишу. Председници општина Књажевац и Белоградчик размењују поклоне, а онда почиње културно-уметнички програм. Први наступа певач Бобан Здравковић. Званичници се враћају на своје место окупљања. Представнице бугарских пограничних села Салаш и Стакевци овде су, у народним ношњама, приредиле презентацију старих јела. Затим је, после кратких говора председника општина Белоградчик и Књажевац, председник књажевачке општинске Комисије за пограничну сарадњу одржао презентацију Хронологија једне наде, о дотадашњим дводеценијским активностима на отварању граничног прелаза. Директорка књажевачке невладине организације Тимочки клуб представила је пројекат Стратегија прекограничне сарадње општи- на Књажевац и Белоградчик. Потом је у пријатељској атмосфери обављен заједнички ручак.

"На крају су представници свих институција и организација потписали заједничку декларацију којом подсећају претседнике држава, владе две државе и друге званичнике да народ овог краја има интерес и већ дуже време очекује отварање граничног прелаза на Кадибогазу, и још једном се залажу да се то што пре учини (Торлак 2010)."

Овај јубиларни Сабор једним невеликим чланком (са једном фотографијом) пропратиле су и Нове Књажевачке новине (Нове књажевачке новине 2010). У овом чланку, у којем се дају основни, горе већ изнесени подаци о Сабору, каже се и:

"Главна 'звезда водиља' била је брисање граница или бар изградња гра- ничног прелаза, који би омогућио народу с обе стране чешће сусрете и заједнички економски бољитак.

Сабор на Кадибогазу 2011. године, по већ устаљеном принципу, био је тродневни, 23, 24. и 25. јула. И ове године је "сређен" пут до Саборишта и организован паркинг. На полицијском пункту се посетиоцима крајње формално од стране полиције прегледавају и уписују личне карте. У току главног дана на стази која води кроз српски део Саборишта поприлична је гужва. Као и прошле године, одмах после пункта су велике кафане, које су поред стаза за шетање, осим печења, поставиле и роштиље, те и они који не уђу у њих могу да га купе и једу у ходу. У једној од кафана, као и прошле године, пева познати певач новокомпоноване музике Бобан Здравковић. Са српске стране могу да се купе и вашарске мекице, којих код Бугара нема. Ту су и тезге са разноврсном робом. По прошлогодишњем принципу, на истом месту, непосредно испред граничне линије су и штандови књажевачких невладиних организација: Етно-центар, Удружење предузетника, Удружење произвођача вина и ракија – ВИР, ту је штанд и књажевачког одбора партије Уједињени региони Србије, а такође и штанд Туристичке организације општине Димитровград.

На бугарској страни посетилац затиче споменик српско-бугарској сарадњи са свежим венцем. Први утисак је и да је мања гужва на бугарској страни, а већа на српској, што је до пре две године било обрнуто. Бугарске кафане су сада полупразне. Одмах после граничне линије је штанд Туристичке организације општине Белоградчик, на којем су, осим туристичких материјала, и прехрамбени производи произведени у овој општини. Ове године је новина заједнички штанд Националног ловно-рибарског удружења Бугарске и Ловачког савеза Србије, на којем је приређена изложба ловачких трофеја. На бугарској страни је, као и претходних година, много више тезги са најраз- новрснијом робом.

По већ устаљеној пракси, званичници се поређају на бини и почиње програм отварања. Прво бугарска, а затим и српска водитељка, читају имена присутних званичника из своје земље. Говори кмет Белоградчика, а затим и председник општине Књажевац. Овогодишњи Сабор је у знаку обележавања 135 година од рата Русије и Србије, са бугарским добровољцима, против Турака 1876. године. Председници у својим говорима, поред осталог, наглашавају и ову заједничку борбу против некадашњег заједничког непријатеља. По завршетку говора размењују поклоне (слика 1). Потом видински викарни епископ, белоградчички парох и књажевачки парох држе заједничко водоосвећење и молебан (слика 2). На крају епископ држи говор. Говоре затим држе и председници Ловно-рибарског удружења Бугарске и Ловачког савеза Србије. Првима кмет Белоградчика уручује поклон, као захвалност за учешће. Председник општине Књажевац потом кмету уручује сребрне плакете које су на такмичењу вина и ракија у Књажевцу добила вина Магура, која се производе на територији Белоградчика. Говор држи, поводом поменуте 135-годишњице, и председник бугарске организације Национални савез "Уједињење"

Слика 1 Председници општина Белоградчик и Књажевац размењују поклоне на Сабору 2011. (Д. Крстић, 2011)

Слика 2 Видински викарни епископ и пароси Књажевца и Белоградчика врше заједнички молебан на Сабору 2011. (Д. Крстић, 2011)

 Званичници и гледаоци одлазе на ливаду изнад бине. Тамо председници двеју општина и председник Скупштине општине Књажевац уручују пехаре, дипломе и медаље учесницима дечијег фудбалског турнира који се одиграо у преподневним часовима (две бугарске и једна српска екипа). Затим на отвореном простору, са сценографијом и у коститимима, чланови Националног савеза "Уједињење" изводе представу о подизању устанка против Турака у Бугарској 1876. године. По завршеном програму званичници заједно пролазе кроз Сабориште, излазе из њега без полицијског прегледа и одлазе до српске карауле, испред које је испод шатора одржан заједнички ручак. Пре ручка су, од стране представника Тимочког клуба из Књажевца, представљена два прекогранична пројекта.

Када сумирамо изнесене податке о Сабору, а и друге импресије и записе о њему и шира искустава о друштвеном стању у овом делу српско-бугарског пограничја, можемо закључити да је он сложена и вишеслојна друштвена појава и да има следеће функције.

Место сусрета људи

 Сабор је задржао своју првобитну функцију сусрета пријатеља и рођака, коју ни после три прекида није губио. Рођаци су већ малобројни и далеки, али се са отварањем границе и чешћим контактима пријатељске везе шире, чему је и сам сабор допринео. Осим тога, он је прилика за сусрет уопште људи са две стране границе. Као што смо видели, између два светска рата, а и касније, крајем 50-тих и почетком 60-тих година прошлог века, заинтересованост становништва за сусрете је била веома велика. Тако је и данас. У овом делу северо-западне Бугарске становништво је, због "српских" елемената у свом локалном говору, због конзумирања српских радио и телевизијских медија и због на Балкану општераспрострањеног укорењеног синдрома "развијенији и културнији запад од истока" (Златановић 2009, 58) веома "србофилски" настројено. Због пасивности овог пограничног краја, у којем код великог броја људи још увек постоји осећај границе као нечег тешко премостивог (због њене вишедеценијске затворености), те због тога има још много људи који је још увек нису прешли, код многих појединаца, посебно припадника старије популације, сусрет са Србима и оним што је "српско" чини посебан до- живљај. Почетком миленијума у пограничном селу Ошљане је доби- јен импресивни опис субјективног доживљаја преласка границе јед- ног појединца приликом првог обновљеног Сабора 2001. године, ка- ко он ритуално пролази бугарски део Сабора и прелази на српску страну да би у "српској" кафани попио "српску" ракију. Са српске стране, иако још увек има људи који, оптерећени "историјским бременом" наметнутим ранијим државним пропагандама, зазиру од источних суседа (углавном су то појединци из старије популације), међу већином обичног становиштва постоји здрава и искрена жеља за контактима. Сада Сабор, када су границе отворене и постоје разна средства комуникације, није једина прилика за сусрете, али, ипак, он јесте прилика, те је његова функција сусрета људи и даље актуелна и даје му ноту посебног и несвакидашњег.

Трговачки карактер

 Сабор је масовни скуп трговачко-забавног карактера "вашарског" типа. Овакве манифестације на Балкану уопште, дубоко укорењене и у традицији, још увек нису изгубиле актуелност. На пример, годишње два вашара у Књажевцу, пет у Минићеву и три у Зајечару, као и још многи вашари уопште у Србији, још увек живе као значајне друштвене појаве. И Белоградчкик има свој Петровдански вашар, за Дан града Петровдан (по грегоријанском календару). Но вашари су током времена, па и овај Сабор, изгубили свој трговачки значај, изгубили су статус места на којима се може купити заиста потребна роба која се не може купити на другим местима, пре свега разни занатски производи. Нема више ни трговачког карактера Сабора који су му власти две социјалистичке државе давале крајем 50-их и 60- тих година XX века, када су овде људе мамиле робе државних предузећа суседних земаља којих није било на домаћим тржиштима и када се мерио и наглашавао малогранични промет новца. До скора су се на терену с једне и друге стране границе могле чути изјаве "времешних" људи да су неки конкретан предмет купили на Сабору те и те године. Сада је овај скуп, као и остали вашари на Балкану, у трговачком смислу "бувља пијаца", са робом која се, уз мање изузетке, може наћи у обе земље, и то свакодневно и на градским пијацама (још увек, као остатак 90-тих година, има на пијацама пограничних градова у Србији и Бугара са робом из Бугарске). "Црном" тржишту, које је током последњих 20 година због недостатка радних места у обе земље доста развијено, сваки масовни скуп је само нова прилика за понуду и продају што већем броју људи. Ипак, још увек, ту и тамо, има на Сабору специфичне робе која се може купити само са је- дне стране (на пример препознатљива тројанска керамика и особени слаткиши занатске производње код Бугара, које у Србији нема) или, спорадично, робе која је у неком проценту јевтинија. То конзументима Сабора такође даје перцепцију особеног и несвакидашњег, а тиме и предност у односу на класичне вашаре. Трговачка функција Сабора је, дакле, много мања него раније, али му она и даље даје посебан тон.

Забавни карактер

Вашари на Балкану, пошто је њихов трговачки значај веома опао, у ствари, и даље живе због свог забавног карактера. Потреба људи за масовном забавом није се изгубила, а они су, дубоко укорењени и у традицији, добра прилика за то. Они у форми догађаја са елементима ритуала, светковина, чак и спектакла (Лукић-Крстановић 2007) нуде спектар забава, са традиционалном формом, јер се под налетом глобализације специфични балкански менталитет са својим манирима и потребама није изгубио. Сабор, пак, као врста вашара, нуди све то, али и више од тога – има своје специфичности које му дају посебну драж. Задржана првобитна функција сусрета пријатеља и рођака, а и сусрета људи са обе стране границе, пре свега, доприноси његовој забавној функцији. Такође и разматрана његова трговачка функција. Више се не купује из потребе, већ, углавном, из забаве. Чак, у овом случају, не зарад промета новца већ зарад заба- вне функције која је примарна, и саме општинске власти с обе стране границе поспешују масовност "црне" трговине (видели смо да кмет Белоградчика преко микрофона као достигнуће објављује рекордан број тезги).

Но, централни значај у забавној функцији имају угоститељски објекти. Они су и део класичних вашара, али овде је њихова улога доминантнија, а посебно је значајно то што је "кафанска" понуда с једне и друге стране другачија. Првих година за Србе су биле посебно интересантне импровизоване кафане на бугарској страни са специфичним (због зачина и форме) јевтиним и обилним бугарским роштиљем, те се за куповину чекало у ред, чак чекало и за место да би се у кафанама село. Последње две године, међутим, чињеница да код Бугара тренутно постоји изузетна популарност српског роштиља као "бренда" (има га као посебна понуда чак и на црноморском приморју) и новокомпоноване "народне" музике (слуша се интензивно у целој Бугарској), довела је до тога да се на српској страни појаве веће кафане, са електричним оркестрима, чак и са познатим певачем Бобаном Здравковићем. Поскупљење бугарског роштиља, а и класична услуга са конобарима (у односу на самопослуживање) и са музиком, као да је и велики део Срба вратило у српске кафане.

За разлику од класичних вашара, забавни карактер својим програмима допуњују и две општине. Ту су разни штандови општинских и других организација које учесници Сабора љубопитно обилазе, а забавног су карактера и само отварање (то јест наступ политичара и званичника) и, наравно, културно-забавни програм који после тога следи. Културно-забавни програм је интересантан због тога што нуди другачије културне садржаје, из другог националног миљеа. У том смислу се посебно користи народна музичка и играчка традиција двеју нација. Но, ови програми нису никад праћени од превеликог броја људи – ту је приликом отварања не више од 200 људи (седе на постављеним столицама или стоје около). Касније у току културно-уметничког програма тај број се драстично смањи. Многи у току шетње по Сабору само мало полузаинтересовано застану и кратко погледају. Међутим, 2011. године је доста масовно, као неуобичајан и са већим бројем учесника, изведен на отвореном простору, пропраћен перформанс везан за дизање устанка против Турака у Бугарској 1876. године. Све у свему, посебност и драж забавном карактеру Сабора даје и несвакидашња понуда из другачијег националног културног и робног корпуса.

Политички карактер

Већ је објашњено да је у позадини самог постојања граничних сабора, па и Сабора на Кадибогазу међудржавна политика. Сабора нема без "отопљавања" односа између две државе, које долази са поклапањем политичких државних курсева. Значи, недвосмислено је реч о једној манифестацији на микро-плану, која је производ макрополитичких клима. Осим тога, сусрет са другом земљом, макар и на локалном микро-плану (може се рећи чак и на личном нивоу) има међудржавни политички карактер и због тога што, сам по себи, увек значи и представљање сопствене земље. Због тога су стални гости Сабора и представници амбасада и конзулата, као и двеју националних цркава. 

Но, чини се да је политичка функција Сабора, ипак, у основи усмерена ка сопственим бирачима. Прво, он је још једна прилика да власт нуди народу забаву по старом провереном принципу "хлеба и игара". Због тога се власти труде да обогаћују забавну понуду. Друго, само организовање Сабора у основи има повлађивање сталној (кроз време провереној) жељи обичних људи (бирача) из пограничја да се контакти са суседима остварују и да буду што интензивнији. Треће, Сабор је и прилика и полигон за визуелну и вербалну промоцију локалних политичара и политичких (партијских) естаблишмената пред својим бирачима (осим предствника владајућих партија у улози званичника, то су 2011. године учинили и, у општини опозициони, Уједињени региони Србије на свом штанду). Он је прилика и за њихово повезивање са испуњавањем поменуте жеље народа за контактима у пограничју. На Сабору се сваки пут с обе стране потврђују и наглашавају политичке жеље да Сабор буде што успешнији и да се на овом месту отвори и гранични прелаз. У манифстовању политике повезивања, као и на описаном Сабору пре Другог светског рата (крајем 50-тих и 60-тих година уместо тога је провејавао ривалитет), манифестује се блискост, пријатељство и братство "два сло- венска православна народа". То је чак написано и на споменику по- ред саме граничне линије. Игнорише се све оно што је негативно у историји односа двају народа (иако тога има много), а тражи се и по- тенцира све оно што их повезује у позитивном смислу. Белоградчички кмет Емил Цанков као значајан део свог политичког имиџа има оријентисаност ка српским суседима – он добро говори српски језик, обилато га користи у међуграничним контактима, зна да игра српске игре и то показује у згодним приликама, наглашава да има порекло и из Новог Корита. Он је, као један од аргумената за повезивање, у свом говору на Сабору 2009. године нагласио и етно-културну блискост и заједнички регионални етноним Торлаци за становништво с обе стране границе (то чини и у говорима приликом гостовања на манифестацијама "Торлачко вече" у организацији Завичајног друштва Тимочана-Торлака из Минићева). Редовно се у говорима помену и пријатељске и рођачке везе људи с једне и друге стране границе. На Сабору 2011. године, који био је у знаку 135 година од рата Руса, Срба и Бугара с Турцима 1876. године, ово заједништво је, од стране и бугарских и српских локалних политичара, иако граде демократски имиџ заступања мирољубиве политике, исказивано и показива- њем јасног и отвореног негативног става према некадашњем заједни- чком поробитељу и непријатељу – Турцима. Иначе, на више Сабора, а посебно је то било наглашено на последњепоменутом 2011. године, председници општина су исказивали и наглашавали своје лично пријатељство и заједништво у настојањима да Сабор живи и да се и у што скоријој будућности отвори и гранични прелаз. Званичну опредељеност локалних политичких структура за политику што интензивијег повезивања видимо и из ангажовања многих општинских служби и организација на обогаћивању садржаја Сабора.

Четврта димензија политичке усмерености ка сопственим бирачима, која је уско повезана са манифестовањем братства два народа, тачније у његовој је позадини, јесте промоција проевропског курса, који подразумева либерализовање и минимизирање државних граница, регионалну пограничну и међуетничку отвореност и сарадњу. Као што је већ речено, ни годину дана после пада антиевропског режима у Србији, представници владајућих локалних демократских опција две пограничне општине договорили су се о обнављању Сабора. Током времена, проевропска политика постала је део стратегије и раније неевропски оријентисаних, конзервативнијих, партија, а антиевропејство је остало карактеристика само мањих ултрадесничарских странака. Тако замена демократског општинског кмета на изборима 2004. године представником Бугарске социјалистичке партије (која је наследница старе бугарске Комунистичке партије), није променило однос према Сабору. Исто тако однос према Сабору председника књажевачке општине из Демократске партије Србије није променило ни скретање ове партије ка антиевропској опцији средином 2000-тих година, као ни смена овог представника на изборима 2008. године кандидатом Демократске партије, који је председник уз подршку и сарадњу са бившом Милошевићевом Социјалистичком партијом Србије и десничарском Српском напредном партијом. Сабор је као полигон за манифестовање проевропске партијске политике "разголићен" 2009. године, када су представници Српске напредне партије из Зајечара и Књажевца, пошто је ова партија настала издвајањем из конзервативне, десничарске и антиевропске Српске радикалне странке, дошли на Сабор са страначким значкама и беџевима, очигледно да би показали своје ново опредељење. Учешће политике Сабор одваја и чини специфичним у односу на класичне вашаре у Србији, али га приближава манифестацијама типа Дан града и у Србији и у Бугарској (у Белоградчику је вашар саставни део и Дана града), где се пласирају поруке о локалним политичким курсевима и достигнућима.

Већ једанаестогодишњи стаж заједничког рада на минимизирању границе, на чему су радиле и саме државе (на пример, границе, у складу са европским стандардима више не чува војска него полиција, а прелазак из једне у другу земљу на граничним прелазима више није непријатно искуство као раније), резултирао је нестанком политичке подозривости између две земље и потпуним одбацивањем границе као баријере међу народима на којој се та подозривост према суседима исказује. Граница као да постаје све формалније наслеђе које ће се и потпуно изгубити после прикључења Србије Европској унији. Она се не схвата више као заштита једних од других већ као препрека за сарадњу на чијем уклањању треба радити. Сабор више није ни једина прилика за отварање границе – она се, на пример, уз формално надгледање само бугарске полиције, сваке године крајем јула или почетком августа отвори и за планинаре с једне и друге стране, који се тада пењу на планински врх Миџор. Долазак на Сабор  је  сада,  после  једанаест  година,  нормална  демистификована ствар, како за грађанство тако и за представнике државних институција и нема бојазни да ће отварање границе неко злоупотребити. Некако нормално и спонтано, скоро неприметно, десила се и пропуст- љивост зоне Сабора. Наиме, 2010. године кмет Белоградчика на дан Сабора је овде прешао границу да би гостовао у популарној емисији српске националне телевизије "Шареница", која је том приликом снимана у Књажевцу. Године 2011. заједнички ручак званичника је, као и 1939. године, организован ван зоне Сабора, на српској караули, а бугарски званичници су са српским том приликом прошли поред српске полиције без икаквог прегледа.

С обзиром на оријентисаност обе државе и већине њихових партија ка Европској унији, што подразумева ширење пограничних контаката и сарадње, Сабор на Кадибогазу има будућност. Ове 2011. године се појавила идеја у књажевачким општинским круговима да он буде регистрован као посебна невладина организација (која би могла самостално и да конкурише за пројекте). Ако узмемо у обзир и етно-културну блискост и сталну заинтересованост грађанства с обе стране границе за контакте, као и за све врсте манифестација "вашарског" типа, затим потребу, у последње две деценије доста развијеног, "црног" тржишта за оваквим манифестацијама, а и сталну потребу политичких организација за масовним скуповима као полигонима за обраћање бирачима, чини се да ће он остати актуелан и после отварања граничног прелаза на овом месту.

ЛИТЕРАТУРА 

Златановић, Сања. 2009. Књижевно дело Боре Станковића и Врање: идентитет- ске стратегије, дискурси и праксе. Гласник Етнографског института LVII: 51–69.

Лукић-Крстановић, Мирослава. 2007. Антрополошки концепт спектакла у мрежи ритуала, светковина и догађаја. Гласник Етнографског института LV: 141–55.

Павловић, Живојин. 2010. Вашар на граници. У Познати Мацаци, уредио Миодраг Димитријевић, 142–45. Зајечар: Историјски архив "Тимочка крајина".

НОВИНСКИ ИЗВОРИ

Братство 2007 – В. С. Б., Споразумение за нови гранични пунктове, "Братство", Вестник на българите в Сърбия, бр. 2151, год. XLIX, Ниш, 29. юни 2007, стр. 1.

Новине књажевачке 2001 – С. Милутиновић, Међународни сабор на Кадибогазу, "Новине књажевачке", бр. 33, год. VII, Књажевац, јул 2001, стр. 7.

Новине књажевачке 2002 – Ф. Д., Ми тамо – они овамо, "Новине књажевачке", бр. 44, год. VIII, Књажевац, јул 2002, стр. 7.

Нове књажеваке новине 2010 – С. Т., Десети сабор на Кадибогазу, "Нове књажевачке новине", бр. 12, год. II, Бор, 13. август 2010, стр. 10.

Политика 1939 – С. Стојиљковић, Традиционално тродневно отварање границе према Бугарској код Карауле Кади Богаз, "Политика", бр. 11185, год. XXXVI, Београд, 23.VII 1939, стр. 4.

Тимок 1951 – Како се врши "бољшевизација" Бугарске, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 34, год. VII, Зајечар, 25. август 1951, стр. 6.

Тимок 1952 – Бугарски теророста убио нашег граничара на југословенској те- риторији, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 34, год. VIII, Зајечар, 23. август 1952, стр. 1.

Тимок 1953 – Шест бугарских шпијуна осуђено на казну строгог затвора, "Ти- мок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 33, год. IX, Зајечар, 7. август 1953, стр. 2.

Тимок 1958а – Сусрет југословенских и бугарских грађана код Кадибогаза, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 33, год. XIV, Зајечар, 22. август 1958, стр. 1.

Тимок 1958б – Југословенско-бугарска државна граница биће отворена на Врш- кој Чуки 30 и 31 августа, "Тимок", Лист за политичка и друштвена пита- ња, бр. 34, год. XIV, Зајечар, 29. август 1958, стр. 1.

Тимок 1958в – Сусрету на граници присуствовало око 30.000 грађана из Југославије и Бугарске, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 35, год. XIV, Зајечар, 5. септембар 1958, стр. 1.

Тимок 1959а – Сабору на Кадибогазу присуствовало преко 20.000 наших и бугарских грађана, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 33, год. XV, Зајечар, 21. август 1959, стр. 2.

Тимок 1959б – У недељу сабор на граници, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 34, год. XV, Зајечар, 28. август 1959, стр. 6.

Тимок 1959в – Сабору на Вршкој Чуки присуствовало око 40.000 људи из Југославије и Бугарске, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 35, год. XV, Зајечар, 4. септембар 1959, стр. 1.

Тимок 1960а – Гранични сабор грађана одржан код Вршке Чуке, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 35, год. XVI, Зајечар, 2. септембар 1960, стр. 2.

Тимок 1960б – Сабор на граници, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 36, год. XVI, Зајечар, 9. септембар 1960, стр. 1.

Тимок 1961а – Сабор на граници код Вршке Чуке, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 35, год. XVII, Зајечар, 1. септембар 1961, стр. 1.

Тимок 1961б – Сусрети и виђења на ничијој земљи, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 35, год. XVII, Зајечар, 1. септембар 1961, стр. 2.

Тимок 1962а – Три сабора на граници, "Тимок", Лист за политичка и друштвена питања, бр. 29, год. XVIII, Зајечар, 27. јул 1962, стр. 1.

Тимок 1962б – Одржан погранични сабор на Кадибогазу, "Тимок", Лист за по- литичка и друштвена питања, бр. 32, год. XVIII, Зајечар, 17. август 1962, стр. 1.

Тимок 2001 – С. Ј., Обновљена сарадња суседа, "Тимок", бр. 2880, Зајечар, 27. јул 2001, стр. 3.

Тимок 2004 – Д. Ђорђевић, Традиционални бугарско-српски сабор, "Тимок", бр. 3030, Зајечар, 30. јул 2004, стр. 4.

Тимок 2006 – Д. Ђ., Сусрет Срба и Бугара, "Тимок", бр. 3126, Зајечар, 28. јул 2006, стр. 10.

Торлак 2004 – Борислав Ристић, О дилетантским друштвима у Врбици и Мини- ћеву и изградњи Врбице, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана- Торлака, бр. 2, год. II, Минићево, 1. мај 2004, стр. 10-11.

Торлак 2005 – Властимир Николић, 4. међународни Сабор на Кадибогазу, "Тор- лак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 3, год. III, Мини- ћево, 1. јануар 2005, стр. 3.

Торлак 2006а – Дејан Крстић, Сабор на Кадибогазу, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 5, год. IV, Минићево, 1. јануар 2006, стр. 1 и 5.

Торлак 2006б – Дејан Крстић, За Сабор оживео Кадибогаз, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 7, год. IV, Минићево, 1. октобар 2006, стр. 1.

Торлак 2007а – В. С. Б., Споразум о новим граничним пунктовима, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 10, год. V, Минићево, 1. октобар 2007, стр. 6.

Торлак 2007б – Дејан Крстић, Асфалтирање путева у Ошљану, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 10, год. V, Минићево, 1. ок- тобар 2007, стр. 7.

Торлак 2007в – Небојша Ђорђевић, Елементи вашара, политике и фолклора, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 10, год. V, Минићево, 1. октобар 2007, стр. 10.

Торлак 2008 – Дејан Крстић, Међугранични сабор на Кадибогазу, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 14, год. VI, Минићево, 1. август 2008, стр. 1 и 3–5.

Торлак 2009 – Дејан Крстић, IX Сабор на Кадибогазу, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 18, год. VII, Минићево, 1. август 2009, стр. 1 и 4–5.

Торлак 2010а – Дејан Крстић, Јубиларни 10. Сабор на Кадибогазу, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 24, год. VIII, Минићево, 1. децембар 2010, стр. 1.

Торлак 2010б – Дејан Крстић, 10. јубиларни Сабор на Кадибогазу, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 24, год. VIII, Минићево, 1. децембар 2010, стр. 10–3.

Торлак 2011а – Славиша Саша Цветковић, Корени, "Торлак", Лист Завичајног друштва Тимочана-Торлака, бр. 25, год. IX, Минићево, 1. март 2011, стр. 24–5.

Торлак 2011б – Славиша Саша Цветковић, Корени (II), "Торлак", Лист Завичај- ног друштва Тимочана-Торлака, бр. 26, год. IX, Минићево, 1. јун 2011, стр. 32–3.

ДОКУМЕНТИ

Материјал о Сабору – 10 годишен йубилей, Международен събор на прохода Кадъ Боаз с. Салаш, България, и с. Ново Корито, Сърбия, материјал при- премљен од стране општине Белоградчик и дељен званичницима на 10. јубиларном Сабору на Кадибогазу.

Хронологија – Хронологија једне наде, материјал презентације Владана Радовановића, члана Комисије за пограничну сарадњу  Скупштине       општине Књажевац и председника Организационог одбора Сабора са српске стране од 2009. године, о активностима на отварању граничногпрелаза на Кадибогазу 1991-2010. Презентација одржана 24. јула 2010. године присутним званичницима две земље на 10. јубиларном (после обнављања) Са- бору на Кадибогазу.

КАЗИВАЧИ

Владан Радовановић (рођ. 1968. године) из Књажевца, члан Комисије за прекограничну сарадњу општине Књажевац и председник Организационог одбора Сабора са српске стране од 2009. године, 2001. године шеф протокола Општинског већа Књажевац. Подаци добијени 26. јула 2011. године.

Јован Исаков (рођ. 1953. године) из Књажевца, приватни предузетник, 2001. године председник Општинског већа Књажевац, са кметом Белоградчика Емилом Цанковим иницијатор обнављања Сабора. Подаци добијени 26. јула 2011. године.

Тонко Иванов (рођ. 1964. године) из Салаша код Белоградчика, кмет села Салаш. Подаци добијени 24. јула 2011. године.

Dejan Krstić, Zaječar

KADIBOGAZ GATHERING: A CONTRIBUTION TO UNDERSTANDING BORDER GATHERINGS

Summary

This work is a contribution to understanding a phenomenon of Serbo- Bulgarian bordergatherings, giving an example of Gathering traditionally held at Kadibogaz mountain curve between Knjazevac, Serbia and Belogradchik, Bulgaria. It has been studied over the years mostly through Serbian newspaper reports, as well as othersources, and it is put into historical context-its role is considered in specific macro and micro political and social milieu. It is complex and diversified social occurrence, and an analysis has singled out four of its functions: 1) meeting of people 2) trading 3) entertainment 4) politics. Each of the functions is considered separately.

Key Words:    border gatherings, meeting of people, trading, entertainment, politics

* Припремљено у оквиру пројекта Одрживост идентитета Срба и националних мањина у пограничним општинама источне и југоисточне Србије (179013), којисе изводи на Универзитету у Нишу – Машински факултет, а финансира га Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

 

1) Нажалост, није било могућности да се за потребе овог рада прегледа и бугарска штампа, у којој би се сигурно нашло још доста занимљивих детаља о Сабору на Кадибогазу.

Библиография

Karamihova, M. SOCIAL MAP OF A ROMA GROUP “ZLATARISHKI MUZIKANTY” (A case study) (РЕЗЮМЕ)

Karamihova, M. SOCIAL MAP OF A ROMA GROUP “ZLATARISHKI MUZIKANTY” (A case study). В: Материали от Трета международна научна конференция „Балканите – език, история, култура”, 13 - 15 октомври 2011 г. Великотърновски университет “Св. св. Кирил и Методий”

The article presents a unique phenomenon in Bulgarian Roma culture: educated in military bands, Romany people from the small town of Zlataritsa, Veliko Tarnovo region, developed specific culture which formed a Roma subgroup. Spatial and social map of group members expanded. With the conversion in Bulgarian army and the collapse of military band orchestras (early 2000s) all of the musicians become unemployed and returned home. Recently most of musicians become temporary labor migrants in Spain. There they work as street musicians.

The dynamics of social and geographical maps of the group and the mobility of group borders will be commented. Thus this paper addresses questions of transforming power relations, economic stratification, and the moral sense making that accompanies this as well as group and personal identities dynamics.

Karamihova, M. To Remember and to Prevent: Memorial Service 66 Years after The Flood (A case study of Zlataritsa) (РЕЗЮМЕ)

Margarita Karamihova. To Remember and to Prevent: Memorial Service 66 Years after The Flood. (A case study of Zlataritsa). - In: E.Tzaneva and Fang Sumei (Eds.) Disasters and Cultural Stereotypes. Cambridge Scholars Publishing, 2012

Abstract:

In 2009 a memorial service devoted to the victims of “The Flood” (19th of June, 1943) was held in the church of the small town of Zlataritsa (Mid Northern Bulgaria). After the service, the only witness/victim of this disaster, the local chronographer, promoted his just published collection of memories from that time. Local officials, several elderly women and the pupils participating in the “Children’s Summer Center” were presented in the Church. This event posed a plethora of questions starting with: What is the reason for the commemoration of the drowning of eleven men and women (from about 3 000 inhabitants) 66 years after the event and almost without the presence of the victim’s relatives or offspring?

The determined objects of research demands elaboration of several research methods aimed to collect and analyze relevant data. It includes the classical ethnological methods of structured and semi-structured interviews, content analysis of the publication in question and analysis of photos.

The theoretical frame has been determined by the concept stating that any disaster takes people back to fundamentals. Their reflections and interactions, their strategies reveal the basic elements of their culture. Special attention was given to the lack of metaphysical explanations for this corporeal phenomenon.

The answers were to be found in the personal goals of the main actors in the 2009 commemoration and the strategies developed by local community in times of constant crisis transitions.